Pre samo nekoliko godina smo se moji prijatelji i ja šalili da će doći vreme kada ćemo ići jedni kod drugih da vidimo kakve su nam nove kupatilske pločice, da jedemo rozbife i pijemo fina australijska vina.

Tada smo još uvek bauljali ulicama u tri ujutru i pili pivo u parku. I jedno i drugo mi se dopada. Nekako sebe smatram osobom za sve – i za bircuz i za salon. Ipak, tada nisam verovala da će ljudi sa kojima se družim, koji za razliku od mene nemaju dete i neku obavezu tako brzo ući u fazu da se vraćaju kući u ponoć.

Govorila sam im da su ludi što ne ostaju do ujutru ili što ne idu na Tajlande i Balije, jer oni barem mogu. Ali i ti prijatelji radije su birali Kosmaje i Avale, bicikle, šetnje. Nije to čak ni zamor materijala i činjenica da i moji prijatelji koji žive sami ili sa dečkom ili devojkom izlaze jednom nedeljno ili ni toliko, jednostavno promenile su se stvari koje nam se rade i u kojima uživamo.

Da, izaći ćemo i videti se, ali po mogućstvu na mestu na kome možemo da razgovaramo, da jedemo nešto lepo, da zajedno spremamo hranu ili igramo društvene igre. Najviše me nervira kada neko pljuje na ono što mu je ranije donosilo zadovoljstvo i ne razume kako to sada neke nove generacije rade. Ja se sa radošću sećam toga kad sam se u šest ujutru probudila u kupatilu kluba „Lajka“, u kome sam spavala dobrih pet sati, drago mi je kad vidim fotografije iza kojih znam da se nalazi neka sumanuta priča, super mi je kada prosledim štikle za koje sam mislila da su dobar izbor za šestočasovni izlazak. Sve je to lepo, samo sada ne mogu više tako. Mogu, ali jednom u tri meseca, i moram da imam vrlo dobar razlog za takav izlazak.

Sad imamo svoje stanove i kuće i namestili smo ih po svom ukusu. Možda je baš zato tako lepo biti kod kuće ili u nju zvati prijatelje. Posle toga taksi, osim ako nismo skinuli aplikaciju za trčanje ili hodanje. To je takođe nešto što nam sada svima prija. Čak i oni koji mogu milion drugih stvari biraju raftinge, druženje sa prijateljima u prirodi, obilaske, hajking, masaže. Biramo ravnu obuću i dan. Noću odjednom volimo da spavamo, konačno uspostavljajući onaj red o kome su nam roditelji govorili u tinejdžerskim godinama.

Sada, kada konačno možemo da ostanemo napolju koliko želimo biramo da ostanemo kod kuće, pijemo lep čaj, čitamo knjigu ili organizujemo sebi filmski maraton. Farbamo sobu u nežne boje, svetlo je ipak bolja ideja od crnih ili tamnobordo zidova, mojih omiljenih pre desetak godina. Izlazimo i dalje, ali ne onako intenzivno kao pre. Čak više nije reč o manjku energije, ja ostajem budna celu noć ako me obuzme neki roman, samo je pitanje smisla i onoga što nam donosi zadovoljstvo. Tu ima i nekih pametnih životnih zaključaka, pogotovo za nekog ko kao ja ima osetljiva stopala – patike su majka! Sunce, zdravlje, san, šetanje psa, jutarnje plivanje. Ah, baš se ostarilo, neko bi rekao.

Ali za sve koji će to reći kao kontraargument imam da ponudim to da sam izlazila aktivno i krvnički punih osamnaest godina, svakog vikenda, a nekad i češće. Ređala su se piva, vina, rakije, ljudi, ekipe, odlasci, vraćanja, plejsliste, tramvaji, noćni autobusi i u njima kondukteri koje prevoz koji jurca baca levo-desno, masna hrana na povratku kući, sutradan mamurluci i umor, koji tada čak nisu ni bili toliko primetni, jer smo bili mladi.

I sad smo mladi, samo nam se rade druge stvari, možda zato što je epoha izlazaka doživela punoletstvo. Zato gledam one koji sada proslavljaju punoletstvo, beskrajno bi me mrzelo da radim ono što oni trenutno rade, ali ih razumem. I idem u mesaru po rozbif. A moglo bi i neko fino australijsko vino.