4
Nož, je reč meseca februara u Beogradu. I u Srbiji. U tri slova stao je sav strah roditelja koji iščekuju decu iz škole, večernjeg izlaska, sa posla. U tu reč stala je nesreća žrtava i očaj njihovih porodica. Istim sečivom napravljen je ram za sliku nasilja koje živimo.
Mučno je i čitati:„Muškarac brutalno ubijen nožem kod Novog Sada“; Mladić uboden u srce na raskrsnici Ustaničke i Grčića Milenka: „Kod Beočina uhapšen B.R. osumnjičen da je nožem ubio bivšu suprugu i njenu majku“; „Izboden muškarac na Terazijama“; Nožem ubijen državni reprezentativac“…
Ovu klanicu upotpunjuje i poneko ubistvo pištoljem, tek kao dokaz da nismo odustali od starih „veština“.
Istovremeno iz OŠ „Vladislav Ribnikar“ stiže ne baš iznenađujuća vest: Kod učenika osmog razreda pronađen skakavac u rancu. A nešto dalje, u Staroj Pazovi, devojčica donela sekiru u školu.
To je stanje obolele Srbije koja živi svoju naopakost, oličenu u vladavini jedne, pohlepne, neobrazovane i nasilne klike. Sve što čini suštinu države obesmišljeno je, razvaljeno, ismejano i zgaženo. Uspostavljen je naprednjački model upravljanja čiji su glavni stubovi laž, sukob, kriminal i sila. U takvom ambijentu nam ne treba nikakav nepretijalj, dovoljni smo sami sebi.
Godinu dana od dva masovna ubistva – u beogradskoj školi i dva sela kod Mladenovca – mi smo kao društvo tamo gde smo i bili, a daj bože da nismo i dublje potonuli.
Kriminlna vlast tera po svome, niko ni za šta ne odgovara, Javni servis siluje „Radio Milevu“, dok raja stenje pod teretom „uspeha“.
Oduzimanje oružja od naroda nije rezultiralo smanjenjem nasilja. Zato što pištolji ne ubijaju sami. Može policija da zaređa po kućama i pokupi sva sečiva, mogu Kinezi sve to da pretope u Smederevu mi ćemo biti isti ovakvi. Jer, konflikti, nasilje, mržnja i koristoljublje su u glavama, a to seje smrt.
Naopakost je instalirana kao dominatni obrazac, od običnih životnih situacija do najvažnijih državnih poslova. Setite se devojčice iz Pećinaca za koju nema mesta u vrtiću zato što joj je otac demonstrirao protiv vlasti. Naprednjačka osveta i sramota.
Ili slučaj šefa beogradske policije. Umesto da krivično odgovara za javno čitanje spiska dece koju je planirao da ubije njihov vršnjak, ubica iz „Ribnikara“, gospodin načelnik je odlikovan. Nagradio ga je ministar keramičar. Disciplina – ruganje narodu.
U Nišu imamo obrnutu priču. Lekari koji su dobrovoljno radili 12 uzastopnih vikenda i operisali sve ljude sa liste čekanja umesto nagrade i priznanja dobili su krivičnu prijavu. Trkeljiše ih policija zbog… niko ne zna zašto.
Znaju oni koji sve obesmišljavaju. Traže im nekakve propuste za istraživanja u vreme korone? A hoće da ućutkaju njihovog šefa koji govori o katastrofalnom stanju u Nišu.
Pa onda ova farsa sa hapšenjem predsednika vojnog sindikata. Uhapšen je čovek koji govori o kriminalu i korupciji, a slobodno šetaju odgovorni za smrt vojnika, ili pljačku vojnih fabrika.
Šta je drugo nego naopaka stvarnost presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije. Sve je jasno i sve je rešeno, međutim „objektivno“ sudsko veće je našlo „razlog“ da preinači prvostepenu presudu tešku sto godina robije. I još će država, platiti odštetu. Naravno ne porodici žrtve već znate kome.
I tako dođemo do suštine. Samo u izvrnutoj stvarnosti i haosu moguće je krasti nekažnjeno. Sve, od diploma, do para i izbora. Čitava Evropa ocenjuje da su izbori u Srbiji bili neregularni, „kupovani su glasovi, kolektivno dovođeni birači na glasanje“.
A vođa pokreta za unižavanje naroda kaže „izbori nikad čistiji“. Na to hor podrepaša podvriskuje: Svi koji tvrde suprotno su izdajnici i neprijatelji. Sa takvima se treba obračunati.
Kakve to veze ima sa noževima i tragedijama? Naoko nikakve, sem što je sve uvezano, isplanirano i služi istom cilju. Proizvodnji straha i ludila u kojem najpokvareniji sede na vrhu, dok se sirotinja međusobno kolje.