6
Panel i debata koju smo u ponedeljak uveče gledali u organizaciji Beogradskog bezbednosnog foruma, a u kojoj su se na jednom mestu sreli predstavnici studenata, opozicije i civilnog sektora, predstavlja model za početak razrešenja političke krize u Srbiji, (sad sledi popularni catchphrase) - a evo i zašto.
Ne, građani ne mogu bez političke artikulacije da slome režim
Panel kao panel: na njemu smo čuli očekivane stavove svih aktera, ali – da malo obrnemo uobičajenu floskulu – ovde nije stvar u suštini, nego u formi. Forma je inkluzivna i u ovih godinu dana (ispravite me ako grešim) nije viđena u artikulaciji nezadovoljstva građana na ulicama. Takva forma poručuje: samo zajedno, samo otvorenom razmenom ideja i stavova, možemo doći do kohezije koja može oboriti ovu vlast. Zato je ona za mene velika stvar.
Ali, da suzbijem optimizam i pokušam da lociram odmah dva problema koje je ovaj susret ogolio. Najpre, zašto tek sada? Gotovo godinu dana traje borba studentskog pokreta na ulicama Srbije protiv aktuelnog režima. Počelo je prebijanjem – ispred FDU – i prebijanje ostaje konstanta – kao što smo videli u ponedeljak uveče u Novom Sadu. Studenti ostaju topovsko meso pred pendrecima Vučićeve policije, a svako njihovo ograđivanje od drugih aktera pobune čini da ostanu ogoljeni, sami na prvoj liniji fronta. I zato, drugi problem: zbog čega ovaj nastup studenta nije podržan od strane studentskih naloga na društvenim mrežama (ako jeste, a nisam video, moja greška)? To nas dovodi do drugog zaključka, jer
Ne, studenti ne mogu bez lidera u političku arenu
Zoran Đinđić je ovako govorio o potrebi za jakim liderom Demokratske stranke, na izbornoj skupštini te partije, u februaru 2000. (dakle, samo osam meseci pre 5. oktobra). Umalo je te izbore izgubio, a u kandidacionom govoru rekao je, između ostalog, sledeće: „Mnogo se priča o timovima. Da budemo malo prizemni. Nema nijednog tima gde je trener isti kao igrači. Trener ne mora da daje golove, ali ako trener nema veći autoritet nego igrači, onda to nije tim, nego gomila dečaka koji igraju fudbal na ledini. Stranci treba lider. Demokratski lider. To što je Milošević i njegovi kompanjoni ogadio tu reč u Srbiji (…) to ne znači da mi treba da odustanemo od toga“, kaže Đinđić, pa posle dodao – nema jake stranke bez jakog lidera.
6
2
0
Još malo kasnije, govori i o medijskoj satanizaciji – svojoj pre svega – i kaže kako je odjednom u DS svima stalo da vide simpatičnog predsednika kojeg RTS ne napada. On, nasuprot tome kaže:“ Ne, ja hoću da predsednika moje stranke svakog dana napada RTS“.
E sad, zamenite reči „Demokratska stranka“ i „studentski pokret“, „Milošević“ i „Vučić“ i „RTS“ i „Informer“, i shvatićete šta želim da kažem. Zato toliki česti (dosadni, slažem se) zahtevi da studentska lista bude obelodanjena. Ne da bi se ljudi sa nje izložili napadima, nego da bi građani koji je podržavaju i sve ostale strukture koje bi u njoj htele sagovornika – videli lica i glasove svojih predstavnika.
A sve je to bitno zbog sledećeg zaključka, jer
Ne, Vučić ne može biti ugrožen akcijama „odozdo“ ili „spolja“
Da može, „srušila“ bi ga EU deklaracijom EP ili SAD sankcijama protiv NIS – ali ne može. Da ne može, nažalost, pokazao je i slučaj Dijane Hrke. Žena koja je postala strašan simbol borbe protiv korumpiranog režima, dovela je sebe na ivicu stradanja da bi od suverena koji vlada ovom zemljom izdejstvovala sprovođenje osnovnog demokratskog principa – izbore. Nije u tome uspela. Ipak, nije ni odustala od borbe, nego ju je – da, baš tako – politički artikulisala. U američkom političkom slengu se za pravljenje široke koalicije potrebne da se pobedi na izborima kaže da je to „big tent coalition“ (koalicija velikog šatora). Hrka je to i bukvalno uradila: u svoj šator ispred Ćacilenda pozvala je sve građane koji su spremni da je podrže u njenim zahtevima. Pre toga, otvorila je i mogućnost da stane na čelo liste koja bi direktno izazvala Vučića.
Da li je to ispravan put za nastavak političke artikulacije borbe protiv režima – potpuno je nebitno. Bitna je svest da su takvi politički potezi potrebni, jer, očigledno, državne institucije nisu dovoljno jake da se odupru organizovanoj kriminalnoj grupi na čelu Srbije. S tim u vezi,
Ne, policija neće preći na stranu naroda
To se videlo i u ponedeljak uveče u Novom Sadu, kada je žandarmerija ponovo pustila krv na ulice. Malo je reći da je takav potez bio nepotreban i prekoračenje dozvoljene sile: on je prosto bio potez jedne ulične bande, a ne državnog organa i državnih službenika.
Sledi još jedna surova istina: tužilaštvo, takođe, neće hapšenjima i optužnicama rešiti organizovani kriminalnu grupu. Nema za to snage ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, koje makar vodi neke postupke protiv pripadnika OKG SNS, ali je slomilo zube na slučaju „Generalštab“. Flagrantna zloupotreba službenog položaja sa elementima korupcije nije dovoljna da se pohapse odgovorni ministri (najdirektnije: Siniša Mali, Nikola Selaković, Maja Gojković), uprkos tome što su se i svedoci (i partneri u zločinu) ohrabrili da u zvaničnim iskazima kažu ko im je naredio da počine krivično delo.
Dakle, ovo se neće okončati ni hapšenjem Vučića, ni njegovom dobrovoljnom abdikcijom, ni sankcijama koje će izgladneti Srbiju.
Ne, ovo se ne rešava na ulici.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
