39
Jedno od dežurnih opravdanja za dizanje ruku od srpske politike odvajkada se dovodi u vezu sa čuvenim „izigranim očekivanjima“. Toliko su nas puta lagali i namagarčili da ne verujemo više nikome, i tako dalje... Zanimljivo je da osećaj podjednako izigranih očekivanja, nasamarenosti i gutanja laži nema ni približno demotivišuće dejstvo kada je reč o teorijama zavere. Prošle godine u ovo doba sa svih strana smo čitali i slušali glasnogovornike koji su strastveno i bezrezervno tvrdili da „neki tamo ljudi sede u bolnicama, jer primaju pare za to, kako bi ispalo da korona postoji“.
Mnogi od pacijenata koje su prozivali za „uzimanja para“ nikada se nisu vratili iz bolnica. Pandemija traje toliko dugo da je pokucala na svačija vrata. Malo je srećnika koji nisu izgubili nekoga od ove bolesti, ako ne člana porodice, prijatelja, komšiju ili poznanika, onda omiljenog glumca, tekstopisca, nekoga uz koga su plakali i smejali se. To bi trebalo da bude baš veliki udarac na sujetu svakoga ko se busao po internetu, kafanama i kućama govoreći o dnevnicama za ležanje u bolnicama. Logično bi bilo da su se ljudi koji su tako razmišljali nakon susreta sa strašnim posledicama ovog virusa slomili, da su se postideli svoje bahatosti, doživeli neki vid preispitivanja, možda čak i osetili krivicu ako su zbog gordosti preneli virus nekome čiji imuni sistem možda nije tako jak kao njihov. Ali ne… Paradoksalno, strast i potreba za izmišljanjem alternativnih medicina i istina o strašnoj pandemiji sa kojom se planeta susreće uopšte nije poljuljana „izigranim očekivanjima“. Potreba za teorijama zavere je očito snažnija od potrebe za učestvovanjem u političkom životu svoje države.
Uverenja o dnevnicama za ležanje u bolnici zamenila je pomama za konjskim lekom kojim „se leči korona“, koja do pre par meseci nije postojala, ako ćemo zaista da se držimo istih izvora informacija. Kada su ljudi koji su koristili taj lek počeli da doživljavaju ozbiljne zdravstvene posledice, opet nije došlo do „zamora glasnogovornika“, niti su se polaznici „Ivermektin škole“ pokolebali. Osećaj namagarčenosti se ni tada nije javio. Sada je aktuelno mazanje Pavlovićeve masti u nos! Srećom, ova potpuno besmislena radnja makar nema sama po sebi ozbiljne posledice po zdravlje ljudi kao što to imaju lekovi za stoku.
Takozvane teorije zavere se od početka svetske pandemije razbijaju u praksi – prosto život ih demantuje, a nekad i smrt. Ipak, to nema za posledicu gubitak volje za „angažovanjem oko korone“, čak ni kod ljudi koji se jasno deklarišu kao „osobe kojima je politike preko glave, jer svi političari lažu!“. Teoretičari medicine koji po forumima, društvenim mrežama i Viber grupama prosipaju budalaštine i time verovatno leče svoje komplekse boga su očito i dalje „baš strava“.
Umesto izduvavanja antivakserske energije svedočimo suprotinom fenomenu – iz meseca u mesec te male teorije se urušavaju pred njima, ali ih odmah zamenjuju nove, koje će se isto tako brzo urušiti, ali neće teoretičare zavere demotivisati, samo će ih činiti još besnijim i rešenijim. Ako znamo da je bes sekundarna emocija koja se javlja kao posledica potisnute tuge ili potisnutog straha, a ispoljava „tamo gde se sme“, ovo donekle ima smisla. Sav strah i svu tugu neki ljudi definitivno kanališu u bes i mržnju prema lekarima, sistemu, vlastima… Zbog toga tu nema razuveravanja. To nije racionalna radnja, ona je instinktivna.
S druge strane, ako bismo mentalno zdravlje definisali kao sposobnost pojedinca da neiskrivljeno pojmi realnost, i da na nju adekvatno reaguje, jasno je koliko su se odvojile od od realnosti osobe koje svoje pozicije u vreme korone porede sa pozicijama u koje su saterani Jevreji u vreme Drugog svetskog rata.
U ovakvoj atmosferi povećanih tenzija i ključajućeg besa prirodno je da ljudi počinju da se plaše jedni drugih. „Prirodno je“ i da se podele u grupice prema svojim uverenjima i dominantim oblicima ponašanja. „Prirodno je“ i da požele da se sukobe, čak i da zatraže od države da sankcioniše „one druge“. S druge strane, opasno je da oni koji su na vrhu piramide u društvu iscepkanog mikrosukobima, te sukobe i taj strah zloupotrebe kako bi na kvarno uveli zakone koji će na duže staze ugroziti elementarna ljudska prava poput slobode govora. To već nimalo nije prirodno. To je zloupotreba ljudske prirode kako bi se građani „na sopstveni zahtev“ doveli u položaj robova.
Bonus video – Gosti: Dimitrije Milić o izborima u Nemačkoj, Miljana Nešković o Saši Jankoviću
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare