0
Putovanje kroz jučerašnje izdanje novina „Nova“ - od naslovnice do korica - meni je izgledalo kao zaranjanje u Marijanin rov, najdublju geografsku tačku na planeti, tamo negde na dubinu od 10.000 metara.
Na šta mislim? Na površini, Srbija se bavi dnevnom politikom i tragedijama. Koje smo sve sankcije uveli, šta je sve predsednik slagao, kako je ko svedočio o kasapljenju Belivukovog klana. Osim toga, i smrt Siniše Mihajlovića, kojom je, prirodno, javnost duboko potresena.
Negde u prvoj trećini rova je i epilog Mundijala, aranžmani za skijališta, priča o najnovijoj Šapićevoj propagandnoj ideji (o besplatnim vrtićima za građane prestonice, sa čim, kunem se, nemam problem, štaviše – samo da se ne ispostavi kao laž). Na ovoj dubini sve se i dalje jasno vidi, svetlost se probija, a ima i vegetacije i životinjskog sveta. Taj životinjski svet i dalje izgleda prirodno i šareno, koralni grebeni, živopisne ribe, ali i delfini-ubice, čisto radi biodiverziteta.
PROČITAJTE JOŠ
Na pola rova kreće već zanimljivija flora i fauna, zanimljiviji reljefi. Tamo eno priče o političkim dinastijama, o Šešeljima, Krkobabićima, Nikolićima, Dačićima, Ružićima i na kraju vladajućoj porodici Vučić, nezaobilaznom bratu Andreju, ali ne i o sinu Danilu, kog predsednik uglavnom izmiče od svetla reflektora. Tu u komšiluku dinastija, velika priča o urbanističkom ludilu za vakta ministra Momirovića. Tokom ove relativno kratke vladavine u sferi građevinarstva, u Srbiji je – po podacima RGZ – niklo nekoliko miliona nelegalnih objekata. Ne znam koliko je tu krivice samog ministra – država je već jednom napravila presedan (za mandata ministarke Mihajlović) pa ozakonila hiljade nelegalnih objekata, a sada ponovo najavljuje isti proces, pa se građanin verovatno misli „Što bih ja poštovao nešto što će sutra da se menja?“. I u pravu je građanin.
U trećoj četvrtini stvar se komplikuje i deformiše. Ribe, kojih na ovoj dubini još ponegde ima, svoja tela prilagodile su uslovima života: ogromne katonične čeljusti, izduženi repovi kao reflektori za snalaženje u mraku, oči blede i mrtve. Ovde je priča o neverovatnom slučaju iz Instituta „Torlak“, gde je okolnost pokvarenog lifta umalo dovela do epidemije difterije, arhaične i primitivne zaraze, kakva je kosila vojnike u Prvom svetskom ratu, a nije baš očekivana za 21. vek i metropolu ovog dela Evrope. Da ne ulazim sad u pojedinosti teksta, samo kratko da vam prenesem simptome difterije, zlu ne trebalo: povećana temperatura, rane po sluzokoži, čirevi, otekline na limfnim čvorovima, problemi sa srcem, bubrezima i nervnim sistemom. Neću dalje.
Na kraju, u dubini rova, čeka nas priča o Slobodanu Brkiću (31), apsolventu FPN, slepom zbog lekarske greške, kompozitoru, programeru i poznavaocu 10 jezika. Zašto niste čuli za Slobodana? Zato što je on toliko duboko u rovu da na tu dubinu ni svetlost ne stiže. Slobodan slep čeka u mraku srpskog rova.
BONUS VIDEO Mihailo Jovićević: Mrak je crn kao CV predsednika Srbije