Piše Maja Uzelac – GPS: Gugl protiv Srbina

GPS kao avangarda Orvelijade i test-verzija epohe bez mozga daje odlične rezultate!

Vozio me je vozač iz Goce Delčeva – na Enbidžiju, do Tržnog centra Ušće – na Enbidžiju takođe – preko Vračara.

Ne zezam se. Kuckala sam poruke, okej, ja sam kriva – kadli podignem glavu, a mi na Brankovom. Rekoh – M, ovaj, koiqrac? Reče Nisam iz Beograda. Ja uključim OVO, i kako ono pokaže, ja tako idem. U nastavku priče, isti čovek me ubeđuje kako aplikacija skida novac odmah po ukucavanju relacije, bez obzira na pređeni put i benzin. Nakon što mi je za ovo zadovoljstvo sa računa skinuto 850 dinara, zaključujem da mnogo kvalitetnije laže nego što vozi.

Događaj prepričavam devojci koja se pojavljuje u ulozi vozačice iste firme već sutradan: Juče me tako, rekoh ja, vaš kolega vozi s Novog Beograda do Novog Beograda preko centra grada. Dobro? – reče ona. Ne dobro. Ne dobro! – rekoh ja. Centar Beograda je preko mosta, na drugom kraju, znate. Aha, reče ona, krećući se samouvereno prema Krstu, dok ja želeh na Kalenić. Kažem Niste pitali za broj ulice. A, pa to ste valjda ukucali, reče. Nisam, aplikacija mi nije primala broj, pa sam unela samo ulicu. – Aha. E pa nisam videla, kaže. Znate, ja idem gde me OVO vodi. Okej, to sam shvatila…ali možda nije obavezno da se baš potpuno lišite i mozga (ne znam, samo kažem…) – pokušah. E pa: Da mi razmišljamo po ceo dan – a ponekad vozimo i do kasno uveče – u kom bismo stanju bili, reče. Radosno umorni? (ponudih) – Ovako kao ja?

Sproveo sam test inteligencije, poče samouvereno njihov kolega uveče istog dana: Moja naučna saznanja ukazuju da broj onih koji ne veruju u vakcine korespondira s brojem onih koji ne veruju u gugl mape. Da li možete da verujete da postoje ljudi koji misle da mape ne rade kako treba? – reče u času u kom shvatih da je, uz pomoć istih mapa, krenuo ka Kalemegdanu e da bi me s Krsta odvezao do Botaničke bašte.

Pilot epizoda ove serije, kaže, dakle: mozak je ćao.

A nikom neće ni nedostajati.

Za tren oka, dok si reko dži-pi-fakines, mozgić je procenjen kao višak. Na sam pomen takve eventualije, mozak je radosno pripisan naprednoj tehnologiji, stoga iz sopstvene glave veselo odložen na policu. Odbačen kao nepotreban relikt razvoja.

Ono, koji će nam.

Taj scenario je kupljen.

U osvit projekta Onlajn nastava, iz kog ček da vidimo kako izlaze generacije nepismenih, u zoru robotizacije, otpuštanja gomila jer zameniće ih mašine, u čas zamaha nadgledačkog kapitalizma po modelu 1984. – stanje je stvari sledeće:

Ljudi to – bukvalno – jedva čekaju.

Sa njih je, time, odgovornost skinuta.

Nek je rezultat i govno, šta ih se to tiče.

Samo da se od njih, lično, više ništa

jbno

ne očekuje.

Pomirimo se s tim.

_

Ili – do kurca – nemojmo?

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video:

Maja Uzelac, rediteljka i kolumnistkinja