8
Branko i ja jezdimo aortom Srbije. Ibarskom magistralom. Duboka je noć. Koliko god da se kune da nije umoran, nagovaram ga da slobodno dremne na pravcu, ali da mora da bude budan u krivinama. Nadomak smo Mrčajevaca i rešavam da napravimo pauzu. Da se malo okrepimo fantastičnim pečenjem. Gde, ako ne u Mrčajevcima? Na prilazu varošici primećujem ogromnu svetleću reklamu. Otvorila se nova kafana. Naša Srbija. Hajde da je obiđemo i vidimo kakva je…
Još iz kola vidimo tuču momaka ispred ulaza. Izlazimo iz auta i imamo šta da vidimo. Čeda se tuče sa obezbeđenjem. Pucaju napuderisani nosevi u šesnaest. Urla iz sveg glasa: “Znate li vi ko sam ja?“. “Znamo, zato te i bijemo“, odgovaraju široki, tetovirani momci.
Ne želimo da prekinemo tradicionalnu srpsku prepirku i ulazimo u kafanu.
Sa desne strane je pult i deo za odlaganje garderobe. Zaista, prijatan i neočekivan detalj za domaće kafane. Za pultom stoji prosedi gospodin, relativno prijatne spoljašnjosti. Gospodine Tadiću, vi ste li to? Jesam, gospodine, ali samo privremeno. Meni pripada bolje radno mesto. Zaslužujem ga. U čudu ostavljamo jakne i ulazimo u centralnu prostoriju.
Za binom na suprotnoj strani prepoznajem Cobyja, koji sa trubačima rastura pesmu “Zlatno dete”, muziku iz istoimenog filma. Ispod bine, neki kratkonogi debeli čovečuljak uporno skače ka Cobyju. Daj mi, daj mi… Ivice, idi u ku..c, ne dam ti mikrofon. Ne znaš da pevaš, ne znaš da sviraš, kupi to svoje koferče i gubi se, odgovara mu Coby. Tek tada primetih kofer izlepljen sličicama nekih banana. Smešno.
Sedosmo za prazan sto i razgledamo oko sebe.
Do nas, za praznim stolom sedi Lutovac. Na stolu brdo nekih razglednica. On podiže jednu za drugom i glasno hukće. “E, šta smo nekada bili.“ Prepoznajem tekst sa par razglednica. Pozdravi iz Opatije. Pozdravi iz Vrnjačke Banje. Uspomene na neke davne, lepe dane…
Sa druge strane par spojenih stolova i brojno društvo za njima. Ne vesele se previše. Više imaju neke poglede prepune iščekivanja uprte u riđokosog gospodina koji sedi u čelu. Dragane, hoćemo li još jednu turu? „Jesmo li se dogovorili da ćemo da pijemo kako se meni pije? Ne bojte se, gladni i žedni nećete otići.“ Na to par njih poče da prevrće očima, kao da kažu “Ma vaaaaažiiii…“. Marinika koja sedi do Dragana počinje da viče na potencijalne nezadovoljnike. Jeremić, kome je očigledno neprijatno, pokušava da naspe vodu iz flaše sode, ali ne uspeva. Nema snage.
Za šankom, prepoznajem čoveka za kasom. Andrej, lebac ti tvoj. Šta on ovde radi? Setih se da čovek radi u Narodnoj banci, sigurno pomaže kasirki. Pored njega, na kratkim merdevinama stoji čovek i pokušava da zameni sijalicu. Kum Nikola. Dok glumi rešavanje problema gledam ga kako stavlja flašu „chivasa“ u svoj duboki džep, a potom se zabrinuto osvrće. Ana, koja stoji pored merdevina, okreće glavu i pravi se da ne vidi.
Gospodin sa karanfilima, na rolšuama klizi od stola do stola. Prepoznajem Vesića. Snima sve i kači na TikTok. Čujem ga kako objašnjava neobrijanom gospodinu kako mu još malo fali za kartu do Kruševca. Doktor iz Nambije glumi zainteresovanost i razmišlja da li da mu dopuni neophodnu svotu odmah.
Branko i ja se gledamo u čudu. Pita me da li da odemo. Kratko razmišljam. Znaš kako ćemo, Branko? Ako čitaoci budu tražili – ostaćemo. Kafana je velika i ima puno gostiju. Treba to opisati…
