Piše Jelena Bulajić: Nema više vremena dragi Drčela…

"Nemoj ništa da se sekiraš, sve će to biti u redu, garantuje to tebi tvoj veliki ćelavi šef", bio je najčešći Stojanov komentar na hiljade pitanja kojima sam ga zasipala od tog aprila kada smo se u kratkom i naizgled neobavezujućem razgovoru dogovorili da sa portala pređem da budem urednica u novinama.A ništa nije izgledalo kao da će da bude u redu. Kada smo se Stojan, Nataša Damnjanović i ja okupili kao prvi kolegijum novina, najpre smo verovali da će prvi broj ugledati svetlo dana početkom maja, pa sredinom maja, zatim početkom juna, da bi se sve kockice posložile tek poslednjih dana juna te godine."Najvažnije kod naših novina je to da ih pravimo za celu porodicu. Znači kada naš čitalac dođe kući da može da ih stavi na sto i da ga nije sramota da to vidi ni njegovo dete ni njegovi roditelji", odgovorio mi je lakonski kada sam pitala šta će da bude kriterijum, da li nešto može ili ne u naše novine.Bio je veoma entuzijastičan u kreiranju sadržaja novina i ništa mu nije bilo teško."Od njega treba da učimo ovu njegovu diplomatiju i rad s ljudima. Gledaj kako ih je ohrabrio i ubedio da svi ovi zadaci koje smo postavili pred njih, nisu nemoguća misija u ovom kratkom roku koji imamo", rekla mi je Nataša jednom prilikom posle sastanka sa novinarima i urednicima portala.Njegovo posebno drago čedo je najkraća rubrika u našim novinama "Mi pitali, oni ćute", koja je većinu nas iskreno rečeno "smarala"."Mi smo novinari, naše je sto puta da pitamo i ako ne odgovore da to svaki put objavimo", bio je njegov odgovor na naše komentare da stalno pitamo institucije, da ne dobijamo odgovor i da možda ta rubrika nema smisla.Ni ekstremno kratki rokovi u kojima smo završavali novine dok smo bili prinuđeni da se štampamo van Srbije, nisu bili prepreka za Stojana.Sećam se da su nam jednom, zbog nekih problema u štampariji u Osijeku, uobičajeni rok od 16 časova za predaju sutrašnjeg izdanja pomerili na 14.30 i to nam sve saopštili tek nešto malo pre 12 časova. Stojan koji je taj dan bio slobodan, u roku od pola sata pojavio se na vratima redakcije i uz gromoglasan osmeh rekao: "Podne je, a vi još niste završili novine?""Šefe, nema šanse da izađemo, ovo je van naših mogućnosti", bilo je jedino što sam tada mogla da mu kažem."Ne samo da ćemo izaći, već ćemo da budemo citirani sutra mnogo više nego drugi", samo je kratko odgovorio.I bilo je tako."Radanović, nema više vremena, nema više vremena", ponavljao bi Stojan glasno uz svoj karakterističan osmeh čuvenu rečenicu imitirajući sportskog komentatora Mladena Delića u momentima kada bi se približavali rokovi za slanje novina u štampu.U početku mi nije bilo jasno odakle mu snaga i optimizam da se u takvim trenucima uopšte šali, ali sam kasnije naučila da je to jedan od najboljih i najoriginalnijih načina da poguraš saradnike da daju sve od sebe baš kada je to najpotrebnije.Dragi Stojane, nema više vremena, nema više vremena… Ne znam ko nam ga je i kada ukrao, niti da li ćemo i kako u redakciji “Nova” više moći da izgovorimo čuvenu rečenicu Mladena Delića.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram