Drčela, druže, nije trebalo ovako: Odlazak plemenitog diva srpskog novinarstva

Stojan Drčelić, glavni i odgovorni urednik novina „Nova“ preminuo je danas u 59. godini. Drčelić je dugogodišnji novinar i urednik i radio je u brojnim beogradskim redakcijama. Karijeru je počeo u Večernjim novostima, gde je radio kao reporter i urednik drugog izdanja ovih novina. Nekoliko godina je proveo kao dopisnik iz Švajcarske frankfurtskih „Vesti“ gde je posle toga bio i glavni urednik.Novinarski put ga je, potom, odveo u „Blic“ gde je nekoliko godina bio urednik, da bi odatle prešao u redakciju NIN-a na mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika. Bio je jedan od pokretača i urednika magazina „Nedeljnik“, kratko je radio i u redakciji „Kurira“, a posle kratke pauze za portal Nova.rs. Učestvovao je u njegovom osnivanju i bio član kolegijuma, a onda je u junu prošle godine postao glavni i odgovorni urednik novopokrenutog lista „Nova“.Stojan Drčelić je bio od one vrste novinarskih poslenika koji su se poslu davali do kraja - drugačije valjda i ne može ukoliko želiš da tvoj angažman ne bude prosti dolazak na posao. Što kao novinar (u Večernje novosti je osamdesetih godina prošlog veka primljen kao jedan od najtalentovanijih), što kao urednik, rukovodio se onim bazičnim principima profesije, a u biranju tema uvek je na prvom mestu stavljao sudbinu malog čoveka, njegove muke u sistemu i sa sistemom, gledao je da tekstovi koje je pisao i koje je uređivao nešto promene i tako tim ljudima olakšaju život.

"Fale nam ljudske priče, fali nam živ čovek!", redovno je govorio na kolegijumu ovih novina kojima se bio posvetio sa istinskim žarom.Razočaran kompromisima i taktiziranjima velikih medijskih kuća, zajedno sa još jednim novinarskim posvećenikom Mihailom Medenicom 2014. godine osnovao je blog „Dva u jedan“ gde su njih dvojica objavljivali oštre političke kolumne sa satiričnom notom koji su bili izuzetno čitani i uticajni, što je očigledno zasmetalo nekim centrima moći, pa je blog nekoliko puta hakerski napadan.Objašnjavajući zašto se otisnuo u tu avanturu, Drčelić je na žovijalan način definisao položaj našeg novinarstva koje se povijalo pod pritiscima:„Radio sam u velikim i malim redakcijama i svugde se uverio da je takozvanih prijatelja kuće, što iz politike, što iz biznisa, više nego sagovornika u tekstovima. Stigao sam da se okliznem i o sopstvenu zabludu kako će nam transparentnost vlasništva doneti slobodu i profesionalizam. Naprotiv, prvo je bačen profesionalizam, sloboda zajedno s njim i to kroz prozor korporativnih medija. I smučilo mi se. I da me kopčaju na leđima, i da traže da kopčam druge.“Kada se ponovo vratio u velike medije, to mu je bio i ostao prvi princip kojeg se dosledno držao i, znajući ga, da je ijednom morao da pravi kompromis na račun sopstvenih uverenja, opet bi otišao svojim putem, ma kako taj put trnovit i nesiguran bio.

Baš zato što je verovao da radi pravu stvar, u gotovo nemogućim uslovima gde je bilo sabotirano štampanje naših novina u domaćim štamparijama, Drčelić je, zajedno sa Veselinom Simonovićem, izgurao projekat lista „Nova“ koji se donedavno štampao u Osijeku. Samo je on znao kako je izgledalo praviti novine sa neprirodnim rokom do 16 časova i trčati trku sa konkurencijom sa lancima na nogama. Uprkos svemu, izdržao je i sada kad su stvari postale malo lagodnije, Stojana kao da je stigla sva ta presija i odnela ga da i on svojim imenom i prezimenom, koje je ostavilo veliki trag u srpskom novinarstvu, potvrdi surovu istinu kako novinari ne žive dugo.Od novinarstva, Stojan je bio posvećeniji samo svojoj porodici i prijateljima. Iskreno, požrtvovano, bez ostatka. I jedni i drugi ostali su bez istinskog stuba i oslonca, ali ako je za ikakvu utehu njegovoj Tijani, Maksimu i Zori – njihov otac i suprug, a naš dragi Drčela, bio je čovek o kojem ni od koga nikad neće čuti ružnu reč i iza koga je ostala samo priča kojoj je potka plemenitost.On ako nije mogao pomoći, a pomogao je mnogima, nije ni odmogao.Nepunih godinu dana sam delio kancelariju sa njim i imao sam priliku da se dobro upoznamo. S jedne strane mi je drago, sa druge nije. Da nismo postali toliko bliski – od prvog dana smo bili prvo prijatelji, pa kolege – valjda bi sada bilo lakše. Sa njim je posao bio igra duha, bio je obrazovan i elokventan, spreman na šalu i na svoj i na tuđi račun. Veliki telom i veliki duhom. Širina. Nije bilo dana da se nismo nasmejali i kada nije išlo sve po planu. Imali smo internu šalu koja će ostati samo naša.Moram nešto da ti kažem…Nije trebalo ovako.Zbogom, Drčela, druže naš!https://www.youtube.com/watch?v=FJH7m3wJfJ4