Moraju li ratovi: Koliko je dečje krvi i suza ekvivalent barelu nafte? Piše Ranko Pivljanin

Rat je, očigledno, neminovnost usađena u samu bit ljudske vrste i koliko god civilizacija napredovala po svim parametrima, tehnološkim, kulturnim, socijalnim, humanim, na kraju i „demokratskim“, rat ostaje naše krajnje ishodište, i to, sve češće, ne kao poslednja opcija u rešavanju konflikta, već kao jedina.

I sve ono što prethodi pucanju, ubijanju i razaranju u formi takozvanih pregovora, traženja mirnog izlaza, diplomatskih napora, mirovnih inicijativa najčešće je najobičnija dimna zavesa i traženje alibija (mada danas više ni to ne treba onima koji u rukama imaju najveću silu), kupovina vremena dok se ratne strategije i taktike ne razrade, izračuna korist, proceni šteta i „veliki igrači“, koji drže ključeve rata i mira, najčešće prećutno i izvan očiju javnosti, ne dogovore kada će, koliko i dokle onaj koji je rešio da negde „zavede red“ moći da sprovodi ratnu kampanju.

Za koje se brižljivo osmišljavaju „filmski“ nazivi, najčešće kroz zlokobne metafore, koje, ili maskiraju stvarne povode, a najčešće ne ostavljaju ni minimum sumnje u nameru i ratnog pohoda.

Samo nekoliko primera. Ona NATO agresija na našu zemlju iz 1999. godine nazvana je „Plemeniti nakovanj“ – ondašnji Miloševićev režim, hoteći valjda da je zaogrne dodatnom senkom licemerja i pokvarenosti, kao da ga je u originalnom nazivu falilo, prekrstio je u „Milosrdni anđeo“. Kad su se NATO trupe iskrcale i okupirale teritoriju Kosova i Metohije to su krstili kao „Pridruženi čuvar“ ili „Pridruženi staratelj“ - ova je, kudikamo, tačnija - samo što nikad nije objašnjeno nad kim su to uspostavili „starateljstvo“.

Nad Albancima kojima su pokrovitelji? Nad ono malo Srba što je tamo ostalo da ih do kraja ne potamane? Nad krhkim mirom između dva zavađena balkanska plemena zajedno? Ako bismo pošteno, starali su se i staraju, pre svega, o svojim interesima, formirajući NATO bazu na bitnom geostrateškom mestu za sopstveno vojno globalno pozicioniranje u ovom delu Evrope.

Kad su napali Ukrajinu, Rusi se nisu mnogo trudili u kitnjastim metaforama već su agresiju nazvali „Specijalna vojna operacija“ na čemu i danas insistiraju, sakrivajući iza te kovanice iscrpljujući dugogodišnji rat koji je već odneo milione života i kojem se kraj ne vidi.

Kad su onomad Amerikanci izveli desant na Venecuelu i kidnapovali joj predsednika (usput i njihovu naftu) akciju su krstili kao „Apsolutna odlučnost“. Ta kovanica je nosila jasnu poruku – uradićemo ono što smo naumili. I uradili su.

Sad kad je otvoren najosetljiviji i, potencijalno najopasniji front na Bliskom istoku, napadima Izraela i Amerike na Iran operacija je nazvana „Epski bes“ i ona konotira dve stvari: bes je izazvalo višedecenijska neposlušnost Irana, pokroviteljstvo nad raznim terorističkim paravojskama i njihovi nuklearni eksperimenti kao i potencijalna pretnja Izraelu, a onda je, shodno toliko nagomilanom besu, on morao biti epskih razmera, to jest – ovaj put ćemo ubiti boga u vama.

Za početak su im ubili njegovog izaslanika na zemlji, vrhovnog verskog vođu ajatolaha Alija Hamneija. A jesu li morali devojčice u školi gde je, kako se izveštava, stradalo 85 ljudi, najverovatnije najviše dece? O, i zato je smišljen adekvatan naziv „kolateralna šteta“ koji se pripisuje Džejmiju Šeju, onom portparolu NATO pakta za civilne žrtve tokom bombardovanja SR Jugoslavije.

Medlin Olbrajt, bivša američka državna sekretarka, bila je mnogo manje suptilnija kad je u jednoj televizijskoj emisiji, govoreći o američkoj intervenciji u Iraku 1991.(kodno ime beše „Pustinjska oluja“) tokom koje je umrlo pola miliona dece, na pitanje voditeljke da li je operacija vredela te cene, brutalno i besramno odgovorila: „Bio je to težak izbor, ali mislim da je vredelo“.

Pola miliona nevinih dečjih života vredelo je strateškog i vrednosnog opredeljenja tog zlikovca u ženskom obliku koja je bila jedna od najvećih zagovornica američkih vojnih intervencija po svetu, definišući to rečenicom “Zašto imamo toliku vojnu silu, ako nećemo da je koristimo?“

Šta li samo smišlja da kaže aktuelni ratni premijer Izraela Bendžamin Netanjahu kad bude govorio o „uspesima“ izraelske operacije „Gvozdeni mačevi“ započete oktobra 2023. tokom koje je u ove nepune dve i po godine, pod obrazloženjem borbe protiv terorističkog Hamasa, oblast Gaze sravnjena sa zemljom, a nad palestinskim narodom učinjen strašni ratni zločin.

Hoće li i on reći da je „vredelo“ to što su među desetinama hiljada ubijenih skoro 70 odsto njih bili deca i žene? Da li mu je ikad prošlo kroz glavu da je jedan od najvećih planetarnih zlikovaca svih vremena, Adolf Hitler, izvršio najstrašniji pogrom upravo nad jevrejskim narodom, ubijajući ih na milione, pod zlokobnim nazivom te operacije „Konačno rešenje“? Jesu li zaista ratovi „jedino rešenje“?

Pa, šta je to uradila i čemu se nada ova naša nesrećna civilizacija, koja istovremeno grca u obilju i bedi, u razvratu bogatih i krvi nevinih, u raspojasanoj sili moćnih i patnji malih i nemoćnih? Koliko je to dečjih suza i krvi „dovoljan“, „vredan“ ili „poželjan“ ekvivalent barelima nafte koje se valja dokopati?

Koliko mržnje koja rađa, baštini i gaji želju za osvetom i priprema gorivo za buduće sukobe, treba posejati da bi ratna mašinerija nastavila da funkcioniše po onom geslu Olbrajtove o sili koja ima smisla samo ako se koristi? Koliko građanskih ratova po svetu treba napraviti da bi se uspostavili „kooperativni“ režimi u skladu sa logikom i interesom neke od sila koje ih podgrevaju, subvencionišu, a onda, po potrebi, i intervenišu?

Koji su to kvadratni kilometri osvojenih teritorija vredni hektara vojničkih grobalja? Šta majkama, sestrama i deci poginulih znači nekakvo „napredovanje na frontu“? Od svega što je osvojeno, njima ostaje samo ono malo zemlje od koje je napravljena humka nad grobom njihovog sina, brata, oca, supruga...

Za koga „navijati“ u ovim suludim sukobima, gde trenutno i Arapi udaraju na Arape zbog Amerikanaca koji su od jednih napravili „saveznike“ zbog svojih baza, a od drugih arhetipske neprijatelje; na koju stranu stati u Ukrajini gde se između sebe tuku hrišćani-pravoslavci; šta ćemo sutra ako Tramp reši da otme Grenland, a Danci pokušaju da se odupru...

Ludilo je nedovoljna reč da opiše ovo što se u svetu događa i čini se da nikada toliko nije važila rečenica koja se, između ostalog, u verziji „zar ne znaš, sine moj, s kako malo mudrosti se upravlja svetom“ pripisuje nekom švedskom političaru iz 17. veka.

A kad bi znali, dodao je naš Andrić, „umrli bi od straha“. Kao što vidimo, umiru i bez tog saznanja.