Najnoviji podaci Agencije za bezbednost saobraćaja opominju i zabrinjavaju jer, prema obrađenoj statistici u Srbiji se tek svako drugo dete prevozi u automobilu na bezbedan način, odnosno koristi auto-sedište ili sigurnosni pojas. Dete težine od 10 kg pri brzini od 50 km/h, usled delovanja inercionih sila, postaje teško čak 500 kilograma. U slučaju sudara ne postoje šanse da bilo koji odrastao čovek može da ga zadrži u rukama.
Autor: Auto Moto revija
Nažalost, većina roditelja kao da ne zna osnovne zakone fizike. Mnogi smatraju da mogu zaštititi dete držeći ga u naručju ili vezano standardnim pojasom na prednjem, ili zadnjem sedištu, što je veoma opasna zabluda.
Statistički podaci nam govore da mnogi roditelji ne uviđaju koliki je značaj upotrebe dečjeg auto-sedišta, pa njegovu nabavku neretko doživljavaju kao namet, odnosno trošak koji opterećuje budžet porodice. I sami mališani često stvaraju otpor pri korišćenju ovih sedišta u automobilu, pa i to nekada navodi roditelje da pristanu na „kompromis“.
Popuštanje deci je generalno pogrešan stav, čak i kada se radi o trivijalnim stvarima, a kamoli u situacijama koje mogu ugroziti život. O ovome dobro razmislite i izvucite zaključak – da li je važnije da ne bude uznemireno i razdražljivo u automobilu ili da bude bezbedno?
Jasno je da svi koji odstupaju od obavezne upotrebe dečjeg sedišta, nezavisno od toga da li je u pitanju duža ili kraća relacija, ne samo da krše zakonske propise, nego i detetu čine „medveđu uslugu“ izlagajući ga velikom riziku koji može dovesti do ozbiljnih, pa i tragičnih posledica. Jer, u slučaju saobraćajne nezgode daleko je veći stepen povreda dece ako nisu u vozilu obezbeđena na adekvatan način.
„Koliko god da je masa deteta mala, za vreme sudara njegova težina povećava se do 150, a nekada i do 300 puta. To znači da pri brzini od 50 km/h dete teško 10 kilograma zbog delovanja sila inercije postaje teško 500 kilograma, i tom silom od 500 kilograma udara u unutrašnjost vozila i druge putnike. To znači da ni najjače ruke odraslog čoveka nisu u mogućnosti da zadrže dete i spreče njegovo nekontrolisano kretanje dalje prema tački sudara sve dok ne potroši kinetičku energiju, to jest, dok se ne zaustavi“, objašnjava Duško Pešić, direktor Agencije za bezbednost saobraćaja.
U sudaru se uvećava težina i drugih putnika, ne samo dece. Stoga roditelj, ili bilo koji drugi nevezani putnik može ugroziti dete koje drži u rukama, jer usled nastanka saobraćajne nezgode nastavlja kretanje prema detetu.
Ako u vozilu u kom osoba od 50 kilograma drži dete i vozilo udara u nepomičnu prepreku (autobus koji stoji, drvo, banderu, zgradu, stub) pri brzini od 60 km/h, osoba koja drži dete deluje na njega silom od jedne tone, odnosno pritiska ga silom od 1.000 kilograma. Telo deteta je osetljivije nego telo odraslog čoveka i može da podnese znatno manje sile. Upotreba auto-sedišta kod dece zbog toga često predstavlja granicu između života i smrti, naglašava Pešić.
Imajući u vidu sve ovo, jasno je da svi relevantni faktori, institucije i organizacije koje se bave bezbednošću saobraćaja, moraju konstantno da rade na podizanju svesti o značaju upotrebe auto-sedišta, kao i edukaciji o njihovom pravilnom korišćenju.
Najčešće greške pri upotrebi
Istraživanja koja sprovodi nemački ADAC pokazuju koje su to najčešče greške prilikom upotrebe dečijih sedišta. Kod onih iz grupe 0 i 0+, dakle za decu do godinu i po dana starosti, to je zamena karličnog i ramenog pojasa. Kod integralnih dečjih sedista iz grupe II, namenjenih deci uzrasta do četiri godine, vezivanje se obavlja pomoću integrisanih treger-pojasa, a najčešću nepravilnost predstavlja labav ili nedovoljno zategnut pojas. Takođe, karlični pojas je preporučljivo staviti ispod jakne. Kod dečijih sedišta namenjenih deci starijoj od četiri godine, fiksiranje je pomoću standardnog pojasa u vozilu, a neki modeli se mogu dodatno preko Isofix-a vezati za vozilo. Najčešću grešku predstavljaju slučajevi kada pojas nije u pomoćnoj kanalici.
„Edukacija roditelja o važnosti pravilne upotrebe dečijih sedišta predstavlja prvi i osnovni korak u podizanju svesti. Potrebno je edukovati i druge članove porodice, kao i ostale koji prevoze decu u vozilima – policajce, zdravstvene radnike, vaspitačice, kao i sve učesnike u sistemu obrazovanja. Svi oni mogu doprineti povećanju pravilne upotrebe dečjih sedišta i boljem razumevanju rizika kojem se izlaže dete i svi u vozilu prilikom učešća u saobraćaju“, ističe Pešić.
Naravno, izbor odgovarajućeg sedišta u skladu sa budžetom, uzrastom i masom deteta predstavlja čitav jedan proces.
Ponuda na tržištu je bogata i šarolika, pa je pre izbora i nabavke potrebno prikupiti i „obraditi“ dosta informacija.
U svakom slučaju, kada nabavite sedište, imajte na umu da je osnovni preduslov da se dete bezbedno prevozi u automobilu, da bude u adekvatnom sedištu za svoj uzrast koje je ispravno postavljeno i da bude vezano u njemu u skladu sa uputstvom proizvođača.
Da li su „buster“ sedišta bezbedna, kao i kako se dečja auto-sedišta dele po grupama zavisno od kilaže, visine i godišta deteta pogledajte ovde.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar