"Nikada nisam bio popularan i ne znam šta to znači": Neobična životna priča legende jugoslovenske muzike čije pesme svi znamo

Kemal Monteno rođen je 17. septembra 1948. godine u Sarajevu, a pevačku karijeru započeo je u rodnom gradu 1967. godine, kada je nastupio na festivalu "Vaš šlager sezone".

Otac Osvaldo bio je Italijan, što je u Montenov dom unelo duh italijanske kancone, dok su se sa majčine strane negovale sevdalinke.

"Moj tata je 1945. godine, kao okupator stigao u Sarajevo iz Italije. Poslali su ga nadređeni jer je na biciklu pokušavao da pobegne iz svoje zemlje. Po kazni je došao u ratom zahvaćenu Jugoslaviju. U Sarajevu je upoznao moju majku i tu je i ostao. Otac je u Italiji imao ženu s kojom se venčao veoma mlad, ali ju je, iako je bila u drugom stanju, ostavio zbog moje majke, tako da u Italiji imam polusestru Danijelu koja je dve godine starija od mene. Kako je moj otac znao samo italijanski, dok sam odrastao, pevao mi je njihove pesme, a majka je pevala sevdalinke dok je sređivala stan ili prala prozore. Izgleda da sam se tada zarazio ovim muzičkim žanrovima jer mi danas mnogi kažu da u mojim pesmama ima i italijanske kancone i naših sevdalinki", govorio je Monteno, prenosi Stil.

Prelomni trenutak dogodio se u osnovnoj školi, kada je njegov talenat primetio razredni starešina i usmerio ga ka pevanju, iako je Kemal tada još uvek sanjao fudbalske terene.

"Voleo sam školu i sve do osmog razreda bio sam odličan đak, imao sam samo četvorke i petice. Ali, kada sam otkrio muziku, knjige su mi bile manje interesantne. Počeo sam da pevam u osmom razredu. Razredni starešina prijavio me je na takmičenje pevača amatera u Sarajevu. Sećam se da je u žiriju bio Kornelije Kovač, koji je u tom periodu došao iz Subotice u Sarajevo na studije. Bio sam šokiran što vidim tako mladog kompozitora jer sam smatrao da ta profesija podrazumeva mnogo starije ljude. Pobedio sam na prvom takmičenju, iako me tada muzika nije preterano zanimala, već sam smatrao da mi je fudbal na prvom mestu i družio sam se sa fudbalerima. Nakon takmičenja Kornelije mi je rekao da je njegov otac direktor muzičkog festivala u Subotici i pitao me je da li bih se takmičio s njegovom pesmom. Otišli smo zajedno u studio kako bih probao pesmu i nakon toga prijavili smo se na festival. Sećam se da su na istom takmičenju počinjali Josipa Lisac, Zlatko Golubović, Seka Kojadinović i mnogi drugi. Te 1965. godine upoznao sam i Vojkana Borisavljevića, tada mladog dirigenta, i odneo još jednu pobedu. Posle trijumfa, počeo sam da pišem muziku i 1967. godine nastala je moja prva pesma Lidija s kojom sam se takmičio na sarajevskom festivalu 'Vaš šlager sezone'. Nakon toga, učestvovao sam na brojnim festivalima u Zagrebu, Beogradu, Splitu, a na mnogima sam osvajao prva mesta i nagrade. Pisao sam pesme i za druge, među kojima su bili i Indeksi", ispričao je Monteno.

Tokom služenja vojnog roka, nastale su neke od njegovih najpoznatijih kompozicija, a saradnje sa najvećim imenima jugoslovenske scene dodatno su učvrstile njegov status.

"Tada sam napisao mnogo pesama, kao što su 'Dušo moja', 'Jedne noći u decembru', 'Šta sam skrivio', 'Sinoć nisi bila tu'... Kada sam odslužio vojni rok, ponovo sam otišao na festival 'Vaš šlager sezone', gde sam upoznao i Zdravka Čolića. Organizatori su mi predložili da njemu dam pesmu koju sam inače bio namenio Josipi Lisac. Prihvatio sam i otišao na Ekonomski fakultet da ga pronađem. Sedeo je u jednoj od učionica i odmah sam mu predložio da odemo kod mene i da proba da je otpeva. Odlično mu je legla, što je kasnije potvrdio i stručni žiri koji mu je dao nagradu za interpretaciju, a osvojio je i treće mesto po glasovima publike. Kasnije sam nastavio saradnju s njim, napisao sam mu pesmu 'Gori vatra', s kojom je učestvovao na Evroviziji, čak smo kasnije Kornelije Kovač, Arsen Dedić i ja radili mnoge Čoline ploče", govorio je s ponosom.

Kolege su ga opisivale kao čoveka velikog srca, a saradnje s brojnim izvođačima bile su dokaz njegovog uticaja.

"Sarađivao sam s mnogim pevačima. Indeksima sam napisao pesme 'Bacila je sve niz rijeku', 'Zemljo moja'... Radio sam za Terezu Kesoviju koja je pobedila na festivalu Mesam, za Gabi Novak... Srećan sam jer imam mnogo prijatelja među kolegama i nakon svih ovih godina u muzici ta činjenica mi je najveća nagrada. Volim kada dobijam priznanja. Nedavno su mi u Skoplju dodelili nagradu za životno delo i četrdeset godina rada, ali publika i njen aplauz ipak su mi najveće priznanje i zbog toga trajem ovoliko", govorio je Monteno.

Privatno, najveći oslonac pronašao je u supruzi Branki, svojoj srednjoškolskoj ljubavi, s kojom je proveo više od četiri decenije.

"Branka i ja upoznali smo se na sarajevskom korzou. Imala je samo sedamnaest, a ja dve i po godine više. Od trenutka kada smo se upoznali, znali smo da smo suđeni jedno drugom, a da nismo pogrešili, potvrđuje to što smo i dan-danas zajedno. Venčali smo se 26. juna 1971, nedugo pošto sam izašao iz vojske. Već u februaru sledeće godine rodila nam se ćerka Adrijana, a dve godine kasnije i sin Đani. Danas su moj izvor radosti i života unuke, Lejla koja je rođena 1993. godine u Sarajevu i dve godine mlađa Lora koja je na svet došla u Nemačkoj. Sada su već velike devojke koje idu u gimnaziju i na koje sam veoma ponosan", pričao je.

Porodica mu je uvek bila prioritet, iako je zbog čestih turneja često bio razdvojen od najbližih.

"Kada sam dobio prvo dete, organizovao sam feštu u Hamam baru u Sarajevu. Pevali su i svirali tamburaši, bilo je veselo. Moji gosti bili su Gabi Novak i Arsen Dedić, koji me je pitao kako će se zvati devojčica. Odgovorio sam da će njeno ime biti Klaudija, kao moja rođaka iz Italije, ali Arsen mi je rekao kako je mnogo bolje da joj damo ime Adrijana jer je to prelepo ime, a znači Jadranka i asocira na Jadransko more. Prihvatio sam predlog i tako je Arsen bio kum mojoj ćerki. Inače, moja Branka i ja venčali smo se mladi, a tada sam već imao velike turneje po Jugoslaviji, ali i po Sovjetskom Savezu i često nisam bio kod kuće. Nekada su mi turneje trajale i po dva meseca. Sećam se da sam jednom svoju Adrijanu ostavio kod kuće dok je puzala, a kada sam se vratio iz Rusije, u zagrljaj mi je pritrčala devojčica. Nisam je prepoznao", priznao je.

Ženska imena u njegovim pesmama uvek su imala lično značenje.

"Sva ženska imena iz mojih pesama vezana su za realne osobe, počev od Lidije, devojke koja mi je bila simpatija u osnovnoj školi, preko supruge Branke, ćerke Adrijane, Lore i Lejle, mojih unuka. Pesmu Olivija napisao sam nakon ogledanog filma 'Briljantin' jer me je fascinirala Olivija Njutn Džon. Pisao sam o Sarajevu, o bivšoj Jugoslaviji, o svima koje volim i koji su moji", govorio je on.

Raspad Jugoslavije doživeo je veoma emotivno, a ratne godine donele su mu i zdravstvene probleme.

"Nisam znao da imam šećer. Tokom rata pili smo sve i svašta, a pošto mi se stalno vrtelo u glavi, mislio da je to od pića. Tako je bilo sve dok nisam otišao u Ljubljanu gde su mi ustanovili dijabetes. Danas vodim računa o sebi, ali ne previše. Slušam svoj organizam i pijem sve što mi se pije ili jede", rekao je.

Iako nikada nije težio popularnosti, njegove pesme postale su deo kolektivne emocije.

"Nikada nisam bio popularan, i ne znam šta to znači. Popularnost valjda proizilazi iz minulog rada, pesama, sigurno ne zbog mene jer nisam ni lep ni mlad. Ljudi često kažu kako sam snimio mnogo dueta. Nisam, snimio sam najmanje od svih pevača, ali album 'Kemo i prijatelji' s Arsenom Dedićem, Gabi Novak, Terezom Kesovijom, Borisom Novkovićem i drugima bio je uspešan i gotovo sve kompozicije postale su hitovi. Moje pesme ljudi očigledno vole i to je ključ uspeha", govorio je Monteno.

Zdravstveni problemi su se poslednjih godina pogoršavali, a 2014. morao je na transplantaciju bubrega.

"Sad se super osećam, prvo ću dobro da se odmorim i naspavam, jer me umorilo stalno ležanje u bolničkom krevetu. Nisam mogao da se krećem, samo korak-dva napred, korak nazad. Bilo mi je kao da sam u Hagu", rekao je nakon operacije.

Planove za putovanja prekinula je bolest. Početkom januara 2015, ponovo je hospitalizovan, a ubrzo je i preminuo. Ipak, iza sebe je ostavio bogato muzičko nasleđe koje i danas živi.