0
Šućro Turković, javnosti poznat kao Šeki Turković, svoju pevačku karijeru započeo je u Beogradu sedamdesetih godina, a ubrzo postao jedan od najpopularnijih pevača na prostoru bivše Jugoslavije.
Šeki Turković je do danas snimio 25 albuma, učestvovao je na 22 festivala i otpevao mnoge hitove, od kojih su najslušaniji „Poslednji boem“, „Dotaknuću“, „Čovek sa srca dva“, Da su meni 22″, „Spomenar“, „Poklanjam ti ostatak života“, „Oženjeni ljube bolje od momaka“.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
3
U februaru prošle godine gostovao je u emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, gde je otvoreno govorio o svojoj karijeri, zaradi, periodu najveće popularnosti i odlasku u Ameriku gde je želeo da sebi i svojoj porodici obezbedi bolju budućnost, te je radnim danima vozio kombi, a vikendom pevao.
Pevač je u emisiji prvi put javno govorio o moždanom udaru koji je imao a zbog kog se i vratio u Beograd.
Gde ste rođeni i kako je izgledalo vaše detinjstvo?
„Rođen sam u Srbiji, jedno selo koje se zove Krnja Jela, to je selo u opštini Sjenica, živeo sam tamo 18 godina, završio sam srednju trgovačku školu i odjednom sam odlučio da menjam sredinu, došao sam u Beograd kao fizički radnik, družio sam se sa ljudima po kafanama i karijera je krenula bez ičega, ništa namenski. Došao sam 2. februara 1974. godine sa bratom od strica iz Novog Pazara, u ponoć smo krenuli autobusom „Sandžak Trans“ i zaposlili smo se u građevinskoj firmi koja se zvala „Hidro tehnika“ i bila je među jačim firmama u Srbiji. U početku je bilo posao kuća – kuća posao, kad čovek dođe iz sela u velegrad, malo je čudno, treba se snaći… Počeo sam da pevam po kafanama, narod me prihvatio, počeo sam da snimam i družio se sa velikim zvezdama.“
Kada ste prvi put zapevali?
„Kada sam imao sedam godina, bio sam prvi razred osnovne škole, učitelj me je voleo, a ja sam seo na prozor i zapevao, a profesionalno sam počeo 1975. po kafanama. Pevao sam pod šatorima, na vašarima, ispraćaji u vojsku… Imao sam bogat repertoar, znao sam od 150 do 200, pesama što je za početnika dobro.“
Kako su vaši roditelji reagovali na to što ste odlučili da budete pevač?
„Ne baš sjajno, nisu se oduševili kada sam počeo da pevam po kafanama, nisu baš bili oduševljeni, govorili su da to nije ozbiljan posao, da treba da završim fakultet, pa da budem generalni direktor neke firme, sekretar i tako dalje, a za mene je pevanje bilo lepo.“
Šta su vam rekli kada ste postali poznati?
„Onda su se smeškali, bilo im je to lepo, Novi Pazar je čaršija, tu se moj otac družio i tada se već ponosio sa mnom.“
Kada dobijate nadimak Šeki?
„Pevao sam u ‘Gradskoj pivnici’ kod Vukovog spomenika, svirao je orkestar Dejana Ristića i pevača je jedna koleginica Marija, mnogo je lepo pevala, mi sedimo uveče i ona kaže kako bih mogao da se zovem, biću velika zvezda, ja to tada nisam registrovao i ona je rekla Šeki, i tako je ostalo.“
Pesma „Spomenar“ Buce Jovanovića je bila vaš prvi hit., a potom „Poslednji boem“ Novice Uroševića…
„Ta pesma je moja lična karta, snimio sam je 1975. godine, Buca Jovanović je to radio, otvorila mi je vrata u svet, po pitanju tezgi i gostovanja. Vreme me je vuklo na gore, stepenik po stepenik. Posle ‘Spomenara’ sam morao da gledam šta ću da snimim. Pokojni Buca je umro 1987. godine, pa sam se pitao sa kim ću da nastavim karijeru, u opticaju je bio ‘Južni vetar’, pa onda Novica Urošević, to su bile zverke od kompozitora i autora i onda sam 1988. godine odlučio da nastavim saradnju sa Novicom.“
Zbog čega ste otišli u Ameriku?
„Godinama sam išao u Ameriku, imao sam radnu vizu i kada sam skupio te kredite, 40 kredita, onda sam zašao u godine kada mogu da idem u penziju, stekao sam pravo na penziju, međutim, ko je njihov dinar iskoristio taj je odmah umro. Razočarao sam se u Američku penziju, mala mi je penzija, ali kada je čovek zdrav svega će biti.“
Šta ste tamo radili?
„Vozio sam kombi sa suprugom, pevao sam na tezgama subotom i nedeljom kod naših ljudi, svemu tome je došao kraj i rekao sam sebi ‘vraćaj se Šeki u Beograd’.“
Kako su naši ljudi reagovali kada vas vide, sigurno ih ima i tamo?
„Ma gde nas nema. Sasvim su normalno reagovali, ja sam skroman čovek i normalan. Lepo je kada sretnete svoj čoveka u Čikagu, ali kada dođete kući je najlepše.“
Da ste znali da će vam penzija biti tamo mala, da li biste otišli?
„Ne bih sigurno, ali opet kažem neka smo samo zdravi, zdravlje je najveće bogatstvo.“
Celu ispovest Šekija Turković pogledajte u nastavku: