Iz logora u Srbiji do slave u Venecueli: Marija iz Kruševca je imala teško detinjstvo, a onda je postala Amerika Alonso

Marija Golajovski Zaira rođena je 4. decembra 1936. godine u Kruševcu, a postala je jedna od značajnih figura venecuelanske glumačke scene. Tokom više od 40 godina umetničkog rada, ostavila je trag na televiziji, filmu i pozorištu, posebno kroz brojne uloge u telenovelama koje su je učinile prepoznatljivom širokoj publici.

Teško detinjstvo

Bila je jedino dete ruskih emigranata – industrijskog inženjera i operske pevačice. Njeni roditelji pripadali su talasu ljudi koji su nakon Ruske revolucije napustili svoju domovinu i utočište pronašli u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Porodica Golajovski nastanila se u Kruševcu, gde su izgradili novi život.

Međutim, tokom nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu, ona i njena porodica bili su zatočeni u logoru. Kao devojčica se suočila sa glađu, strahom i neizvesnošću, a sedmi rođendan provela je iza bodljikave žice. U tom periodu, izgubila je i oca.

O traumatičnom detinjstvu govorila je otvoreno i u retkim prilikama.

„Imala sam nesrećno detinjstvo. Prvo pod fašizmom, a zatim živeći pod komunizmom. Komunizam je ubio mog oca”, rekla je u jednom intervjuu i dodala da je bila sa ocem kada su došli po njega, preneo je NIN.

Nakon izlaska iz logora, Marija je ostala sa majkom Natašom, koja je pokušavala da pronađe način da preživi i obezbedi budućnost za njih dve. Kao operska pevačica, koristila je svoj glas kako bi zarađivala, a kasnije se bavila i krojenjem.

„Ne volim da pričam o tom užasnom periodu. Mislim da svuda postoje ljudi koji su prošli kroz gora vremena“, kazala je Marija jednom prilikom.

Preseljenje u Venecuelu

Nakon završetka rata, Marija i njena majka napustile su Evropu i preselile se u Venecuelu. Dolazak u Karakas značio je početak potpuno drugačijeg života – bez poznavanja jezika, bez materijalne sigurnosti i bez oslonca na koji su bile navikle.

Prve godine bile su teške. Pomoć su pronalazile kod humanitarnih organizacija, dok je njena majka pokušavala da zaradi za život. Uprkos skromnim uslovima, Marija je uspela da se školuje u prestižnoj školi Nuestra Señora de Guadalupe u Karakasu. Zahvaljujući talentu i uspehu, kao i razumevanju njenog položaja, omogućeno joj je da nastavi obrazovanje uz povoljnije uslove.

Vremenom počinje da razvija ljubav prema umetnosti. Majka je prepoznala njen talenat i podsticala je da se bavi pevanjem i glumom. Marija je učestvovala u ruskom crkvenom horu, pozorišnim grupama, kao i u folklornoj trupi „Retablo del pueblo” („Seoski oltar").

Poseban značaj u njenom umetničkom razvoju imala je argentinska glumica i pedagog Huana Suho, koja je 1950. godine osnovala prvi profesionalni dramski studio u Venecueli. U toj školi, koja je kasnije prerasla u Nacionalnu školu scenskih umetnosti, Marija je usavršavala glumu, govor i scenski nastup.

Kao mlada emigrantkinja, morala je naporno da radi na savladavanju jezika i pravilnog izgovora.

Prommena imena i uspešna karijera

Svoju profesionalnu karijeru, započela je na radiju, a prvi pozorišni nastup ostvarila je 1952. godine u predstavi Nuestra Natacha. Nakon rada u Teatru del Pueblo, zakoračila je u svet televizije.

Godine 1953, učestvovala je u početku rada televizijske stanice Radio Caracas Televisión (RCTV), gde se pojavila u projektu Los Gavilanes. Tada je dobila svoj prvi profesionalni ugovor, koji je iznosio 800 bolivara mesečno.

Upravo tada nastao je identitet pod kojim će je publika zauvek pamtiti. Televizijska kuća predložila joj je da promeni ime Marija u Amerika, kao simbol zemlje koja joj je pružila novi život, dok je prezime Alonso izabrano po uzoru na čuvenu kubansku balerinu Alisiju Alonso.

Kao Amerika Alonso, ostvarila je bogatu karijeru u različitim umetničkim oblastima. Bila je prisutna na televiziji, filmu i pozorišnoj sceni, a njene uloge ostale su deo istorije venecuelanske kulture.

Posebno su ostale zapažene njene uloge u filmovima Cangrejo (Rak), u režiji Romana Čalbauda, kao i La Gata Borracha (Pijana mačka), takođe u Čalbaudovoj režiji. Publika i kritika pamte je i po ostvarenjima Una noche oriental (Jedna orijentalna noć), reditelja Migela Kurijela, i Seguro está el infierno (Pakao je siguran), u režiji Hosea Alkalea.

Veliku popularnost stekla je i kroz televizijske projekte koji su obeležili istoriju venecuelanske televizije. Među najznačajnijim serijama i dramama u kojima je učestvovala nalaze se Sopotocientos (Osamsto), La Cruz del Diablo (Đavolji krst), Sangre Indómita (Neukrotiva krv), Soledad (Usamljenost), La Loba (Vučica), Cumbres Borrascosas (Orkanski visovi) i El Escándalo (Skandal).

Pored rada pred kamerama, bila je aktivna i u pozorištu, gde je sarađivala sa značajnim rediteljima, među kojima je bio i Danijel Uribe Osio. Njena umetnost obuhvatala je različite forme izražavanja, a njeno ime postalo je sinonim za posvećenost i profesionalizam.

Privatni život i nasleđe

Godine 1959. udala se za producenta i publicistu Marija Bertula. U tom braku dobila je sinove Roberta i Alehandra. Jedan od njih živi u Majamiju, dok drugi svoj život vezuje za Santjago u Čileu. Amerika Alonso imala je i četvoro unučića.

Kasnije je bila u braku sa Danijelom Farijasom, koji se takođe bavio pozorišnom umetnošću. Poslednje godine života provela je u Majamiju, okružena porodicom.

Amerika Alonso preminula je 14. maja 2022. godine. Iza sebe je ostavila priču o izuzetnoj životnoj snazi, umetničkom talentu i sposobnosti da iz najtežih okolnosti izgradi jednu od najuspešnijih glumačkih karijera u Venecueli.