0
Lenard Koen preminuo je na današnji dan pre devet godina, ostavši upamćen kao jedan od najznačajnijih kantautora u istoriji muzike.
Koenov je rođen u Montrealu, 21. septembra 1934. u dobrostojećoj jevrejskoj porodici s kućnom poslugom. Majka Maša, Jevrejka iz Litvanije, prenela mu je sklonost ka muzici i poeziji, dok je otac Nejtan, Poljak i uspešan trgovac odećom, uveo disciplinu. Jevrejska tradicija bila je prisutna od najranijih dana: mali Leonard je iz trećeg reda sinagoge upijao obrede. Idilu su najpre narušile strašne vesti o Holokaustu, a potom i očeva smrt kad je dečak imao devet godina.
PROČITAJTE JOŠ:
Pričalo se da se borio i s kompleksom visine, pa je u cipele je stavljao papirne maramice i razmišljao o hormonu rasta — sve dok nije kupio prvu gitaru i od španskog učitelja otkrio Federika Garsiju Lorku. Uskoro se pokazalo da je „visina relativna“:
„Ponaša se kao da je mnogo viši nego što zbilja jeste“, rekla je godinama kasnije, jedna osamnaestogodišnjakinja izlazeći iz Koenove motelske sobe.
Prvi sastav, oformio je u jevrejskoj srednjoj školi. Uprkos priznanjima, poezija mu je 1959. donela tek skromnu stipendiju od 2.000 dolara. Taj novac pretvorio je u putovanje po Evropi i zaljubio se u ostrvo Hidra. Godine 1960. pazario je dvovekovnu kuću bez struje i vode za 1.500 dolara; uz hiljadu dolara godišnje, koliko mu je trebalo za život i rakiju u omiljenoj taverni, mogao je da piše bez brige.
„Tiraži su bili mali, novac nikakav i očigledno sam morao početi da radim nešto drugo. Zato sam se uputio u Nešvil. Voleo sam kantri muziku i mislio da ću, možda, naći posao kao gitarista. Sad mi se to, gledano unazad, čini kao vrhunac ludosti“, rekao je Koen s pravom.
Ipak, put ga je iz Nešvila doveo u Njujork, u boemski Hotel Čelsi, među Keruaka, Vorhola i druge umetnike.
„Bila su to opasna vremena kad nisi smeo da pojedeš čips na zabavi jer je, možda, posut drogom. Jednom sam u hotelu gricnuo malo čipsa i četiri dana nisam mogao pronaći svoju sobu“, ispričao je jednom.
Prava prilika stigla je kad je Džudi Kolins preko telefona čula „Suzanne“ i rešila da je snimi. Podržala ga je i na protestnom koncertu protiv vijetnamskog rata 1967: kada je od straha pobegao s bine, ona ga je vratila — publika je podivljala od oduševljenja, uprkos raštimovanoj gitari.
Ubrzo je, 1967, objavio prvi album, „Songs Of Leonard Cohen“, koji mu je obezbedio kultni status i prijateljstvo s Dilanom, Džoan Baez i Džimijem Hendriksom. Sledili su drugi, takođe izuzetno uspešni albumi kao što je „Songs From A Room“, na kojem je poznata pesma „Bird On The Wire“, „Songs Of Love And Hate“ i „New Skin For The Old Ceremony“, ali sedamdesetih je interesovanje za sumornu Koenovu muziku splaslo jer se njegov pesimizam se nije slagao s energijom disko groznice.
„Pesimista je osoba koja očekuje da će početi kiša. A ja sam već pokisao do kože“, govorio je.
Krajem osamdesetih doživljava povratak, usledio je „I’m Your Man“ (1988).
Sve te cikluse uspona i padova pratile su čašice viskija, cigarete, „oko 500 tona viskija i milioni cigareta“, kako je voleo da pretera, kao i farmaceutski eksperimenti večito melanholičnog pesnika.
„Rekreacione, zavisničke ili farmaceutske, nema droge koju nisam probao. I drage volje bih reklamirao svaku da su zaista delovale“, izjavio je jednom napomenuvši da mu se najviše zamrzeo prozak jer mu je potisnuo libido. Umesto opijata, ponekad je birao post i budizam.
Na Hidri je zavoleo bivšu manekenku Marian Džensen, koja je na ostrvu živela s mužem, norveškim piscem, i sinom. Njihova veza trajala je više od šest godina, između Hidre i Montreala, i uprkos Leonardovim skitanjima. Jednom, kada je nestao s crnokosom lepoticom koja je turistički došla na ostrvo, Marian je, u očaju, legla na pod i glumila da je mrtva puna 24 sata. U razuzdanom Njujorku veza je konačno pukla. „So Long, Marianne“ ostao je njegov pozdrav. Posle kratke, ali strasne epizode s Dženis Džoplin, nastala je i „Chelsea Hotel No. 2“.
Odnos sa Suzan Verdal, suprugom vajara Armanda Vaillankurta, ostao je platonski. Ipak, posvetio joj je veliki hit, baš kao i prijateljstvo s pevačicom Niko, „najlepšom ženom koju je ikada video“, koja mu je jasno rekla da voli mlađe.
Sa Džoni Mičel proveo je nekoliko nedelja, a pevačica je kasnije, pomalo zlobno, dodala:
„Malo sam se razočarala kad sam videla da nije baš originalan, nego je mnogo toga pokupio od Lorke i Kamija.“
Sedamdesetih je bio u vezi s umetnicom Suzan Elrod, iako je je razlika u godinama bila velika, odnosno ona je imala 19, a on 36, dobili su sina Adama i kćerku Lorku. Iako su mnogi mislili da su venčani, nisu se formalno uzeli; sam je priznavao da su ga kukavičluk i strah od braka sputavali. Elrod je često napuštala Los Anđeles i s decom odlazila u Grčku ili Francusku, dok se on u jednom trenutku obreo i na frontu izraelsko-egipatskog rata — ne kao vojnik, već kao zabavljač trupa.
Posle burnog raskida i svađe oko starateljstva, usledile su mirnije epizode: veza s fotografkinjom Dominik Iserman, autorkom spotova „First We Take Manhattan“ i „Dance Me to the End of Love“, a tokom devedesetih i višegodišnja romansa s glumicom Rebekom De Mornai, kojoj je posvetio album „The Future“. Ni tada, međutim, ni u šezdesetim nije umeo da bude veran.
U poslednjim godinama, po pola godine provodio je u Montrealu, ostatak u tihom predgrađu Los Anđelesa, na spratu iznad stana svoje kćerke Lorke, kuvarice i ljubiteljke antikviteta. Dom je bio sveden: beli zidovi i zavese, uglačani stari podovi. Umetnik ovencanog gotovo svim mogućim priznanjima, uključujući Gremi za životno delo, živeo je jednostavno, gotovo monaški. Svitanja su bila za odelo (najčešće „Armani“), kafu za Lorku, pa pisanje i crtanje.
„Kao da se podigla neka magla koja je prekrivala sve. I osećam veliko olakšanje što više ne moram brinuti oko toga jesam li srećan.“
