"Mokranjac se prevrće u grobu zbog Desingerice i Karleuše": Poznati pisac objasnio zašto muzički program na Pinku "truje" narod

Stefan Simić već godinama gradi prepoznatljiv imidž na socijalnim mrežama gde otvoreno govori o društvenim pojavama, medijima, kulturi i moralnim vrednostima, ali i o mestima umetnosti u savremenom društvu. Njegove objave često izazovu lavinu komentara, jer se ne libi da direktno imenuje pojave i ljude koji, po njegovom mišljenju, doprinose urušavanju kulturnih standarda.

Ovog puta, pisac se u jednoj od svojih poslednjih objava osvrnuo na stanje muzičke scene u Srbiji i način na koji se u popularnim televizijskim formatima, kako kaže, „karikira ono što je nekada bilo uzvišeno“. Njegova objava, koja se munjevito proširila društvenim mrežama, donosi oštru kritiku izbora žirija u jednom muzičkom takmičenju, ali i širu refleksiju o kulturnom padu i gubitku umetničkih vrednosti.

U nastavku prenosimo u celosti njegovu objavu sa Instagrama:

Vekovima se na ovim prostorima stvara muzička kultura. Od narodnih pesama, preko raznih uticaja i izvornih motiva, do dečjih horova, radničkih igara i folklora. Zatim pesme i igre iz svih krajeva, uz nošnje, orkestre, kompozitore, školovane pedagoge i entuzijaste. Sve je to, u XX veku, doživelo svoj vrhunac – kada je muzika mogla da se snimi, sačuva, izvede, prenese.

I onda doživimo da u XXI veku, u najgledanijoj muzičkoj emisiji na Balkanu — “Pinkove zvezde” — muzičku kulturu predstavljaju Desingerica i Jelena Karleuša. Iz večeri u veče, oni “sude”, “ocenjuju”, “savetuju”. Govore o ponašanju, pevanju, držanju, manirima. Postali su kriterijum za uspeh.

A gde su svi oni koji su muzici posvetili život? Toliki nastavnici, profesori, kompozitori, dirigenti, muzički entuzijasti, ljudi koje je uživanje slušati i kad samo govore — a kamoli kad pevaju ili sviraju? Umesto njih, u prvi plan se stave dva humanoida, dve karikature, koje izigravaju autoritete i dele lekcije o umetnosti.

Stevan Stojanović Mokranjac se prevrće u grobu. Jovan Hristić, Kornelije Stanković, Petar Konjović, Ljubica Marić, Isidora Žebeljan… svi oni koji su muziku shvatali kao nešto plemenito, uzvišeno, kao duh naroda i simbol života — sada gledaju kako se sve to pretvara u ruglo.

Jer, umesto da slavimo lepotu, dobijamo nakaznost. Umesto umetnosti — paradu nakaradnost. Umesto duše — prazninu.

Pravi muzičari, ljudi kojima je muzika smisao i disanje, propadaju.

To je današnja Srbija. Ono najgore, najodvratnije, pustiš pred kamere — da “uči” narod. A ono najčistije, najplemenitije, sakriješ, ugušiš, obesmisliš.

Razumem da je Željku Mitroviću kok*in odavno uništio svako etičko rasuđivanje, Ali narod — narod koji pored tolikog muzičkog bogatstva i lepote, prihvata ovo dvoje kao merilo uspeha — taj narod ozbiljno, ali ozbiljno treba da se zabrine. Ne samo za svoje duševno zdravlje, nego i za ponos, dostojanstvo i čast.

Jer ko to gleda, to je kao da pristaje da ga neko poliva kofom urina i izmeta — i još u tome uživa. Zato pišem ovo, ne kao muzičar, nego kao čovek. U želji da nikad više, ali nikad više, ono estetski i etički najodvratnije ne bude putokaz ni za šta. Ko to ne razume, već je ugušen u toj duhovnoj trovačnici koja ne samo da razara ukus i čula, nego ljude pretvara u ono što i sama proizvodi: maligne ćelije koje uništavaju sve čega se dotaknu.