"Na koncertu Baje Malog Knindže sam dobio paranoju, anksioznost, socijalnu fobiju...": Naš pisac o traumi koju će pamtiti do kraja života

Stefan Simić godinama objavljuje svoju poeziju na internetu, prozu, zapise iz svakodnevnog života, kao i kritiku društvene stvarnosti. Od 2012. godine do sada izdao je šest knjiga; “Pustite nas” 2012.godine, “Odjeci ljudskog” 2013.godine,”Generacijama koje rastu bez poezije”2016.godine,, “Rekoh i olakšah dušu” 2019.godine., “Povratak čoveku” 2020.godine, i “Prkos besmislu” 2023.godine.

Nedavno je sa svojim pratiocima podelio zanimljivu priču - odlazak na nastup Baje Malog Knindže koji je, po svemu sudeći, bio dramatičan:

"Ako mislite da ste sve videli u životu, niste. Niste išli na koncert Baje Malog Knindže. Znam da mi nećete verovati, evo, ne verujem ni ja. Ali sam išao. Ne tako skoro. Bio je u pitanju neki restoran, pa sam našao jedini deo gde ne moram da ga gledam, ni njega ni ono oko njega, samo sam slušao tekstove i muziku iz daljine. Ako je to uopšte muzika, i ako su to uopšte tekstovi.

Drug ga iz nekih iracionalnih razloga sluša i nije našao nikoga sa njim da ide. A to je bio jedan od onih dana kada je bolje da si negde, nego da sediš kući, pa me uhvatio u tom nekom polueuforičnom raspoloženju. Kako sam se osećao tamo? Sve se u meni pomešalo, kao posle neke pijanke, iako kap alkohola nisam okusio. I paranoja, i manija gonjenja, i anksioznost, i socijalna fobija, i sve ono što retko osećam, sve se uznemirilo u meni, iako sam otišao sa dobrim raspoloženjem.

To je bio takav napad besmisla na moju glavu da sam se branio smehom. Mislio sam da ću lakše to da podnesem. Baja tada još nije bio toliko popularan, ili jeste, a ja nisam znao puno o njemu, osim da mi se ne sviđa. Hajde što je muzika kao po kazni, hajde što su tekstovi kao po kazni, ali taj momenat oslobađanja kod ljudi, gde nema ničeg sofisticiranog... To je bilo potrebno videti. To je kao kada odeš na lošu proslavu, a ne znaš da će biti toliko loša. Ali to niko ne primećuje, samo ti. I sve čekaš da se nešto lepo desi, ali to nikako da se desi. Naravno, psihički si spreman da sve to istrpiš, i onda kreću da se rađaju gluposti, jedna, druga, treća, ali to niko ne provaljuje. Valjda su navikli. I onda ili pobegneš glavom bez obzira, pod nekim izgovorom, ili gledaš u telefon,
ili nešto radiš da preživiš tih dva-tri sata da bi ispoštovao domaćina. Ovde nema kraja. I što je gluplje, ljudi se više oduševljavaju.

Hajde muškarci, koje sve to radi, ali devojke... Za njih je to sve autentično. Baja je za njih baja... Ovaj je svakome posvetio pesmu. Svakome ko ima bilo kakve veze sa nacijom, ili je popularan u narodu. Svaki mit, svaku glupost, i pogađa pojedine ljude u tu neku žicu, koju ne da razumem, nego je ne pronalazim u sebi. Nema univerzalnih ljudskih vrednosti, samo igranje kolektivnim frustracijama, koje se podižu na nivo božanstva, ili neke lične priče o propadanju.

Vrhunac je kada je skrenulo skidanje momaka, koji su već bili pod gasom. To nije bio samo vizuelni teror, ne samo teror na sluh, nego, da prostite, i na njuh. Hajde što sam sve to morao da gledam, slušam, ali kada sam počeo i da osećam, tačnije mirišem... Rekoh: "Bežim odavde, ali kako da ostavim druga? Nije iz Beograda, treba kod mene da spava...". Izašao sam ispred, a tamo kolona pitoresknih likova, koje nikada nigde ne možeš da sretneš na jednom mestu, osim na Bajinom koncertu. Onda sam otišao jedno 200 metara dalje, pa 300, pa 500, jer me muzika svuda pratila.

Eh, da je muzika. Zovi taksi - nema taksija. Zovi hitnu pomoć - nisi hitan slučaj. Zovi vatrogasce - reaguju samo nakon požara, a ne i pre. Onda sam krenuo da zovem redom ljude iz imenika, tačnije one sa kojima sam dovoljno dobar da mogu i da ih zovem kasno. Nakon što su mi dali prvu pomoć, veštačko disanje preko žice, besplatne terapijske usluge i ostalo, skupio sam snage, rekoh da se vratim, ali ne na žurku. Nisam toliki mazohista, nego da nekako dozovem druga, pa da idemo. Našao sam ga kako se sa nekim momcima grli i pevaju. Pričam mu nešto, ništa me ne čuje. Skroz je u filmu, a ja se bukvalno borim za vazduh.

Kažem: "Bežimo odavde."

Kaže: "Što, super je?"

Odmahnem rukom i izađem. Krenem, nema taksija, nema hitne pomoći, nema vatrogasaca. Krenem kući pešaka, desetak i više kilometara. Mrak, nema svetla na mnogim mestima, besni psi, nema veze. Kakvi god da su, sve mi dođe kao banjsko lečenj naspram onoga što sam tamo osetio. Drug me zove na telefon, izašao, traži da se vratim: "Opusti se, šta ti je? Treba da uživaš u muzici. Ovo ti je jedinstvena prilika, bla, bla, bla...". Srećom, imam na telefonu internet, i onda sam kroz dva sata bio kući. Pešaka. Kroz noć. Bežeći od Baje Malog Knindže i njegovih utvara. Koliko god da sam bio u tišini, sve vreme sam osećao kako mi bubnji u glavi. Tek što sam stigao, eto ga i drug. Parkira se i pita: "Kako je bilo?"

Kažem: "Nezaboravno."

Kaže: "Stvarno? Vidiš, genijalan je Baja. Zovem te i sledeći put..."

Kažem: "Ma jok, nezaboravna trauma. Moraću na neku terapiju posle ovoga. Dođeš mi novac za psihijatra."

Kaže: "Ih, bre, brate, pa to ti je naša Srbija. Ko voli Srbiju, voli Baju."

Kažem: "Blago Srbiji onda..."

Na šta će on, kao iz topa: "Mindža je onaj kome se ne sviđa Baja Mali Knindža...". Onda smo zaćutali. Iz druge sobe sam začuo Bajine pesme. Falilo mu je još droge. A ja sam otišao pod tuš, i to je trajalo, trajalo, trajalo. A onda mi je negde iz podsvesti došla neka njegova pesma, koja se najviše vrtela te večeri. Onda sam otišao da spavam. Baja je i dalje pevao. Onda mi je neko ujutru zakucao na vrata. Rekoh: "Nije valjda Baja". Ono taj moj drugar. Kaže, dobio Bajin broj telefona preko druga, pa će se videti na kafi. Pita me da li ću sa njim. Samo sam prebacio jastuk preko glave, nastavio da spavam i onda sam naglas izgovorio: "Neeeeeeeee". Nakon pola sata sam mu napisao poruku: "Ne dovodi ga samo, molim te, kod mene da se upoznamo. Drugi put". Na šta će on: "E, brate, palo mi je na pamet, jer vi ste kolege umetnici, pesnici.""