2
U novoj epizodi emisije "Ispovest", svoju životnu priču je ispričao pevač Ljuba Perućica.
Ljubomir Perućica, poznatiji kao Ljuba, poreklom je iz Požarevca, tamo je proveo svoje detinjstvo i završio osnovnu i nižu muzičku školu, kao i gimnaziju. Sa 18 godina je došao u Beograd, a sa 23 je dobio šansu da svoj talenat za muziku pokaže u najgledanijem muzičkom takmičenju u regionu „Zvezde Granda“.
Ljuba Perućica je po prvi put u svojoj karijeri, u emisije „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića otvorio dušu i sebe predstavio u drugom svetlu.
Takođe nam je iskreno govorio o grešci lekara, kada je lečenje njegove supruge, Katarine Kolozeus bilo u pitanju nakon operacije benignog tumora. Oni su se neko vreme borili za potomstvo, a šta se tačno desilo pročitajte u nastavku tekstu, a celu emisiju možete pogledati na početku ovog teksta, kao i na našem Jutjub kanalu Nova rs.
PROČITAJTE JOŠ:
2
0
Kako je izgledalo odrastanje u Požarevcu?
„Tamo sam završio osnovnu školu i nižu muzičku, potom i gimnaziju, a trebao sam da završim srednju muzičku, ali nažalost, nisam. Moj stariji brat je profesor klavira danas, bio je evropski prvak u klaviru i otišao je za Kanadu da studira, a roditelji su otišli sa njim da bi mu pomogli. Kada je došlo vreme da i ja upišem srednju školu, ja sam rekao mami da i ja hoću da upišem srednju muzičku, ali se nije složila jer je stariji brat muzičar. Brat je otišao u Kanadu, a instrument za srednju školu treba da bude kvalitetniji, u to vreme je trebalo da se odvoji sedam do osam hiljada evra za jedan dobar instrument, a u tom momentu je trebalo dosta finansija za brata, zadužili su se do guše zbog njega. Onda su meni rekli da ja idem u gimnaziju, i ja upišem matematički smer. To je težak smer, svi u Srbiji znaju da kada dolaziš iz te matematičke gimnazije u Požarevcu da si težak štreber. Ja nisam voleo da učim, krivo mi je što nisam završio srednju muzičku školu, to mnogo znači za posao kojim se danas bavim. Dobro je kada znaš da sviraš bilo koji instrument, ja sam svirao harmoniku u nižoj muzičkoj, sada sviram klavir i gitaru. Dobio sam prošle godine bubanj za rođendan.“
Da li su tvoji roditelji talentovani za muziku?
„Tata je šef IT sektora u Požarevačkoj apotekarskoj držanoj ustanovi, održava celu tu mrežu kompjutera. Ima sluha, sam je naučio da svira gitaru. Mamu je kupio na gitaru, nikako joj se nije sviđao, nije htela sa njim, ali ju je kupio na gitaru. Ona je pala na neke pesme i kada god se skupimo svi u kući, ja njima pevam te njihove pesme.“
Da li si u školi bio nestašan?
„Nisam voleo baš da učim, učio sam na silu, ali imam jedan peh, postoji jedan film ‘Yankee Zulu’, a glavni glumac je svetski prvak u nekom sportu. Uzmu prut, drvo mora da bude savitljivo, uzmeš blato, zakačiš gore i zamaneš sa prutom i to odleti. Mi smo kao klinci gađali jednu kuću i pošto je bilo daleko, mi smo gađali u terasu jednom čoveku koji je doktor i jednog dana doktor je bio kući i izleteo je, počeo je da trči za nama, uspeli smo da pobegnemo svi sem jednog Ivana. Doktor je njega za uvo uhvatio i odveo ga kod direktora u školu, a on nas je odmah odrukao i prodao i svi smo dobili ukor. To je moje sećanje na detinjstvo da sam napravio neku gluposti, ali sam generalno bio miran.“
Da li si nekada bio zaposlen u nekoj firmi?
„Nisam nikada radio u nekoj firmi. Sa 17 godina mi se javila želja da nastupam, moja prva svirka je bila sa Filipom Bulatovićem, koji danas peva sa Borkom Radivojevićem, to je njegov pevač u orkestru. Ja sam imao klavijaturu, on je imao ozvučenje, a nismo imali dozvolu, pa smo autobusom išli. Prva svirka mi je bila na autobuskoj stanici u nekoj kafani gde ja danas kera ne bih pustio. Za svoj osamnaesti rođendan sam zamolio sve goste da mi donesu kovertu, koliko ko može, hteo sam da kupim ozvučenje. Sećam se da mi je tata rekao ‘mani se gluposti, uči ti školu’, meni je tada proradio inat, taj dan je bio Sveti Nikola i ja mu kažem ‘zapamtiću ovo, sam ću da kupim’. I ja zamolim sve da mi za rođendan donesu kovertu i uspeo sam da kupim neke kineske kutije, mala mikseta i tako krenem.“
„Po Požarevcu sam svirao po kafićima, nekada i po tri – četiri dana u nedelji. Položio sam vozački ispit i sam spakujem sve u auto, jedna kutija je imala 30tak kila, pa druga, pa kablovi, nekada sam pet-šest puta išao. Donesem sve, namontiram, odsviram, spakujem i sve to vratim kući. Ja sam imao 18 godina, to nošenje mi je bilo katastrofa, ali sam tako prvih godinu dana svirao i pevao i onda sam u 19 godini igrom slučaja upoznao Milenijum bend. Oni su imali nastup u Požarevcu, ja sam ih zamolio da otpevam par pesama, njima se to svidelo i onda su me pitali da li bih hteo sa njima da počnem da radim. Radili smo punih pet godina dok se ja nisam prijavio za takmičenje, a posle takmičenja sam počeo da radim solo.“
Kako si dolazio do tih kafića?
„Jedna od prvih svirki je bila u podrumu poslastičarnice, imala je tri separea, prvu svirku sam naplatio 15 evra. Samo oprema da se iznajmi košta od 60 do 100 evra, a ja sam tada sve sam doneo i odsvirao za 15 evra. Meni su se nekako vrata sama otvarala, jedan dečko je došao u taj lokal, rekao mi je da je konobar u gradu i pitao me je da sviram u lokalu koji se nalazi u centru Požarevca, kaže mi da će pitati gazdu da ja dođem, da napravimo nešto. Ja mu kažem ‘ajde važi’, ja sam tada zaradio 60 evra i to je bilo vau, častio sam sve drugare. Onda se to pročulo, govorili su ‘ima klinac koji svira za male pare’, zvali su me onda svi, skupljali su se ljudi, dolazile su devojčice, prijala mi je ta pažnja. Kada sam ušao u taj Milenijum bend, onda sam počeo da radim profesionalno. U tom trenutku je taj bend postojao već deset godina i svi članovi su živeli od tog posla. Oni su od mene napravili pravog pevača koji zna kako da se ponaša u klubu, na veselju, i sto puta sam rekao ‘hvala im na tome’. Onda me je Grand uzeo kao gotov paket i samo su trebali da me prodaju.“
Kada si došao u Beograd?
„Sa 18 godina, upisao sam fakultet za dizajn zvuka i muzičku produkciju, ostalo mi je tri ispita da ga završim. Sve sam davao u roku, ocene za sve stručne ispite su mi bile 9 i 10. Dva ispita su mi bila problem, jedan nije, ali sam već ušao u mašineriju sa pevanjem i nisam stigao da završim fakultet. Dva od ta tri ispite su bila kod jedne profesorke – Istorija umetnosti i Estetika, a ta profesorka je bila zahtevna, dosta nas je zbog nje i odustalo. Tu ima poprilično bubanja, a za mrzim istoriju, nemam interesovanja za to. Taj predmet smo imali dve godine, jednu godinu sam uspeo da dam, a drugu nisam. Ne znači da neću da završiti, žalosno je da ostavim nedovršeno, taj studijski posao mnogo volim.“
Kada si odlučio da se prijaviš za ‘Zvezde Granda’?
„Moje prvo pojavljivanje je bilo na audiciji u Požarevcu, imao sa 18 godina. Nisam bio spreman tada, a još sam se veče pre te audicije napio, drugarici je bio 18 rođendan. Nisam bio tada spreman za takmičenje, otišao sam, otpevao i rekli su mi da dođem ponovo za koju godinu. Sa 23 godine sam došao u takmičenje, uspešno ga završio sa 24 godine. Stigao sam do finala i zauzeo sam sedmo mesto. Od kada se Amar Gile prvi put pojavio i pobedio, Bosna je počela da gleda i da glasa i od tada pa skoro svake naredne godine je pobeđivao Bosanac. Meni je jedan pametan čovek rekao, ti sve imaš, pevaš bolje od svih njih, samo nisi Bosanac. Iskoristio sam maksimum iz tog takmičenja, počeo sam da sviram, da pravim pesme i tako dalje. Dosta njih koji su pobedili nisu napravili ništa, a ima onij koji su bili na nekim nebitnim mestima, a napravili su velike hitove i danas postoje i rade.“
Šta se promenilo u tvom životu tokom i nakon takmičenja? Da li si nastavio da radiš sa onim bendom?
„Posle toga je bend nastavio svojim putem. To je morala tako zbog ugovora sa Grandom, jer Grand naplaćujem mene kao pevača. Taj bend je brojao pet muzičara i dva pevača i sada kada bi bend išao sa mnom to je šest muzičara plus ja. A ja kada sam završio takmičenje nisam imao veliku cenu da bih mogao da ih platim, nisam mogao da vodim sa sobom ni pet muzičara. Moj deo je bio mnogo manji nego sada, recimo da mi ostane 300 evra od svirke. Grand uzme svoj deo, menadžer uzme svoj deo i meni ostane malo.“
Kakav si osećaj imao kada si snimio prvu pesmu?
„Fenomenalan, to su bila nova tri stepenika. Pesma se zove ‘Lako su slagati telo’, razmišljao sam da tu pesmu ponovo snimam, prepevam. Razmišljao sam da sa bendom prepevam neke moje prve pesme. Sećam se Grandove scene, našli su nam neka šljaštaća odela, mislim da sam obukao neko crno odelo, moje prvo pojavljivanje je bilo sa preko sto kila, a drugo pojavljivanje je bilo sa 80 kilograma, i kada sam završio takmičenje bio sam mršav.“
Učestvovao si i na Grandovim festivalima.
„Učestovovao sam na petom Grandovom festivalu, Braja mi je uradio pesmu ‘Magnet za žene’, ta pesma je dobra ali nikada nije prošla. Možda je ja nisam dovoljno isforsirao.“
Nakon takmičenja si bio u emotivnoj vezi sa Aleksandrom Prijović, bili ste jedan od Grandovih parova.
„Bilo je dosta Grandovih parova tada, mi smo bili dve godine zajedno. Bilo je to ljudima interesantno, dok je trajalo-trajalo je, kad više nije prekinuli smo i to je to. Bilo je veza i pre i posle nje.“
Tvoja žena je bivša voditeljka i sigurno razume šoubiznis, da li ti je to olakšanje?
„Ona je jaka žena, nije paćenica, veoma drži do sebe. Nema problem sa sobom i ne sumnja u sebe, ja sam u početku bio ljubomoran, a ona nije nikada jer je potpuno samouverena. Bavila se javnim poslom, zna šta se zahteva od novinara, ona je mene terala da uradimo nešto što će izazvati reakciju, da se pojavim sa nekom ribom. Ona zna da treba iskoristiti šoubiznis, poruka koja ide od medija je mnogo jaka. Moja mama je kupila jednu knjigu i sve što je o meni pisalo u novinama je sekla i lepila u tu knjigu. Ljudi sve čitaju, u nekim momentima mi nije bilo prijatno, bilo je tu i laži.“
Koje laži su se iznosile o tebi?
„Mislim da znam koji je to novinar napisao, ali neću da kažem da se ne ogrešim. Ja sam se ranije, pre nego što smo dobili porodice i decu, družio sam sa Dinčom, družili smo se, putovali, sednemo u auto, idemo i pičimo, provodili smo puno vremena zajedno. Nismo imali nikakvih problema, a onda se neko našao pametan i napisao kako smo nas dvojica gejevi. Taj novinar se čak meni i javio, ja sam ga pitao da li je pametan, pogotovo što smo nas dvojica imali devojke na sve strane. Taj novinar mi kaže, ‘ma šalimo se malo, svi znaju da je to zezanje’, ja sam mu rekao da mi se to ne sviđa ali to je povuklo i druge medije i kada pročitaš deset puta isti naslov onda su ljudi počeli da veruju. Žao mi je što nisam tu poruku skrinšotovao i okačio negde i napisao – evo novinar se šalio. Nikada nisam želeo da tužim nikoga, uvek sam pravedno gledao na stvari, to je tako ispalo i to mi se nije svidelo. Posle su ljudi prestali da pišu to, jasno je da što je grđe to se više prodaje i više se čita.“
Kada si upoznao svoju suprugu Katarinu Kolozeus?
„Upoznali smo se na televiziji, ja se toga i ne sećam, ali smo se zvanično upoznali kada me je zamolila da me snimi za emisiju ‘Paparazzo’, ona je vodila i uređivala tu emisiju. Rekao sam ‘okej, usluga za uslugu, tebi treba materijal za emisiju, a ti meni daš broj telefona’ i ona nije pristala ali igrom slučaja, Jelena, Dinčina sadašnja žena je radila sa njom na televiziji. Jeleni je trebala neka informacija o Dinči, pa je ona zamolila Katarinu da pita mene, a Kaća nije hteo da je ne bih smarao. Jelenu je interesovalo do kada ćemo Dinča i ja da budemo na zimovanju. Počeli smo da se dopisujemo, otišli smo na kafu i evo sada imamo sina.“
Rekao si mi da ste kasno saznali da je trudna?
„Da, ona je operisala benigni tumor, cistu na jajniku. To je sve na vreme urađeno, smanjila se mogućnosti da zatrudni, ali doktori kažu da kada se operišu u tom prvom periodu žene budu plodnije. Ona je morala da prima jedan hormon nakon operacije, taj hormon ne bi smeo da se prima ako je žena trudna, to se ne daje, ali su na konzilijumu rekli da mora da prima. Doktor je tako odredio, iako ona nije htela, imala je osećaj da to ne treba da radi. Taj hormon inače utiče na ženu u smislu da kada počne da prima hormon, žena ulazi u menopauzu i ne može da ostane trudna. Hvala Bogu, baš u tom periodu kada je primila prvi hormon, ona je ostala trudna, i vidiš kako se čuda dešavaju.“
„Rekao bih ljudima da ne odustaju nikada, nama su godinama govorili da ide na veštačku oplodnju, a mi smo bežali od toga, znali smo da ne treba siliti stvari, da sve treba da bude prirodno. Doktori su nam govorili da ulazimo u godine i da treba da se odlučimo na veštačku oplodnju, mi smo razmišljali o tome kada su nas ubeđivali, ali nismo hteli. Kada se sve to izdešavalo, ona ostane trudna i na svakom tom konzilijumu se žalila na razne stvari, a doktori su joj govorili u fazonu ‘ma daj, šta ti znaš’. Moja žena je esteta, ona voli da se sredi, našminka, ne voli ni do prodavnice da ode ako nije sređena. Kada god je išla na konzilijum, ona se sredi i verujem da je nisu doživljavali uopšte, shvatili su je neozbiljno. Ona im je govorila da se ne oseća dobro, nadima se, stomak joj raste, a oni su joj rekli da je to zbog hormona.“
„Prvi, drugi i treći mesec je tako bilo i posle tri meseca se na konzilijumu izvrištala, rekla im je da se ne oseća lepo, a jedna doktorka joj je rekla da puno jede, ona im je rekla da dva dana nije jela ništa, samo je vodu pila. Doktorka joj je rekla ‘da, i u Aušvicu (logoru) nisu ništa jeli…’ i to je moju Kaću iznerviralo i dobro je da je ta rečenica postojala jer je onda Kaća pokazala stomak i jedna doktorka je rekla da želi da je pregleda. Kaća im je govorila da nešto raste u njoj, da ne prima hormom pomislila bi da je trudna, a ovako se plašila da nije tumor. Doktorka ju je pregledala i rekla da u njoj raste beba i to velika, četiri i po meseca. Tu je počela da plače i da vrišti, bili smo ljuti na sve njih što nisu proveravali rezultate. Mi smo imali ogromnu strepnju jer taj hormon ne sme da se prima kada je žena trudna. Nikome nismo pričali, radili smo sve moguće i nemoguće testove, to je bio strašan stres.“
„Na kraju te treće doze hormona koju je primila trebali su da vide šta dalje. Oni su mislili da mora da se leči od steriliteta, ili vantelesna, a devojka trudna ispred njih. To iskustvo ne bih poželeo nikome da se desi, to je stres. Zdrava žena, trudna, a ti je kljukaš nečim što ide direktno u stomak. To je bio stres, rezultati natalnog testa su bili loši, pa smo ih radili ponovo. To je bio ogroman stres, oboje smo izgubili pola kose zbog toga. Dok se nije rodio, moja žena se svakog dana molila Bogu, postili smo sredom i petkom. Svako veče je plakala i molila se Bogu da bude dobro. Kada smo videli da se rodio zdrav i prav, sreći nije bilo kraja.“
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Otac je umro, braća se poženila, a majka bolesna – imala sam 19 godina i znala sam da sve moram sama“: Pevačicu Ćanu život je surovo tukao, a ovo je njena priča