Sporazumi veka ili priprema za globalni sukob? Iza kulisa Trampove turneje krije se potez koji menja svetsku igru moći

Piše Mijat Kostić, Novi treći put

Ovakva promena kursa može se tumačiti kao deo šire strategije čiji je glavni cilj suzbijanje kineskog uticaja i prekompozicija američkih resursa ka Pacifiku. Trampova administracija pokušava da umiri Bliski Istok i pretvori ga u stabilan, samoodrživ sistem baziran na lokalnim interesima i tehnološko-ekonomskoj saradnji. Krajnji cilj je prebaciti fokus i resurse na zone direktnog strateškog rivaliteta sa Kinom, od Južnokineskog mora, preko Indo-Pacifika do Latinske Amerike. Ovaj pristup već ima odjek i u drugim delovima sveta, od pokušaja da se osigura energetska i bezbednosna autonomija Evrope, preko interesovanja za kontrolu nad Grenlandom kao arktičkom tačkom nadmetanja, do novih bezbednosnih aranžmana sa Panamom i projektima infrastrukture suprotstavljenim kineskom „Pojasu i putu“. Turneja po Bliskom Istoku, u tom kontekstu, funkcioniše kao još jedan šahovski potez u globalnoj partiji premeštanja resursa i redefinisanja globalne hijerarhije moći.

Ekonomski savez kao sredstvo odvraćanja Kine

Ključni stub nove američke strategije jeste ekonomska saradnja u službi geopolitičkog pozicioniranja. Tokom turneje, Tramp je potpisao niz ugovora čija ukupna vrednost prelazi 2000 milijardi dolara. Ovi sporazumi nisu samo finansijski poduhvati — oni su instrumenti nove vrste savezništva, gde se kapital, tehnologija i infrastruktura koriste kao sredstva protivteže kineskoj ekspanziji u regionu. 

Saudijska Arabija

Najveći deo sporazuma, ukupne vrednosti od 600 milijardi dolara, odnosi se na saudijska ulaganja u američku infrastrukturu, veštačku inteligenciju, energetiku i tehnologiju. U okviru toga izdvojeno je 20 milijardi dolara za razvoj AI centara i energetske infrastrukture. Pored toga, potpisan je i istorijski ugovor o prodaji američkog oružja vredan 142 milijarde dolara, koji uključuje modernizaciju vojne opreme i obuku saudijskih snaga. Ova sveobuhvatna saradnja dodatno učvršćuje strateško partnerstvo između dve zemlje, ograničava kineski prodor na polju tehnologije i investicija, i omogućava SAD da zadrže vodeću poziciju u ključnim sektorima u Zalivu.

Ujedinjeni Arapski Emirati 

Tramp je najavio više od 200 milijardi dolara vrednih komercijalnih sporazuma sa UAE, uključujući kupovinu 28 američkih Boing aviona, ulaganje u aluminijumski sektor u Oklahomi koje udvostručuje američku proizvodnju, te energetske projekte sa ExxonMobile i drugim kompanijama vredne 60 milijardi dolara. Uz to, dogovoreni su i poslovi u oblasti kritičnih minerala, AI-a i digitalne infrastrukture, poput otvaranja Qualcomm centra i saradnje sa Amazon Web Services. UAE su se takođe obavezale na desetogodišnje investicije u ključne sektore kao što su poluprovodnici, energetika i kvantne tehnologije, uz pojačanu bezbednosnu koordinaciju sa SAD. Ova saradnja bi trebalo da direktno ojača američku konkurentnost naspram Kine i obezbedi dominaciju u strateškim industrijama budućnosti.

Katar

Kada je u pitanju Katar ukupna vrednost sporazuma je hiljadu milijardi dolara, a najavljeni su poslovi vredni preko 240 milijardi dolara, među kojima je prodaja Boing aviona i GE motora za Qatar Airways, što će obezbediti oko milion radnih mesta u SAD. Američke kompanije poput McDermott i Parsons uključene su u infrastrukturne i energetske projekte, dok je Quantinuum sklopio milijardu dolara vredno partnerstvo u oblasti kvantnih tehnologija. Uz to, potpisani su i bezbednosni ugovori, uključujući kupovinu američkih protiv-dron sistema. Katarova uloga kao posrednika u mogućem američko-iranskom dijalogu dodatno povećava njegov značaj kao strateškog partnera, dok istovremeno omogućava Vašingtonu da stvori bezbednosni kišobran u regionu bez direktne vojne intervencije. Sve to zajedno umanjuje uticaj kineskih vojno-tehnoloških ambicija u regionu i jača američku poziciju na Bliskom Istoku.

Popuštanje prema Iranu?

Najavljena normalizacija odnosa sa Iranom uklapa se u širu strategiju Vašingtona da razbije oslonce kineskog uticaja u Aziji i na Bliskom Istoku. Kroz potencijalno uključivanje Irana u novi regionalni bezbednosni i ekonomski poredak, SAD bi neutralisale jednu od ključnih tačaka oslonca za kineski “Pojas i put” i smanjile zavisnost Teherana od kineskih investicija i vojne tehnologije. Otvaranjem Irana prema Zapadu, američka administracija ne samo da bi destabilizovala kineske energetske i geopolitičke kalkulacije, već bi se konsolidovala kao ključni igrač u čitavom regionu. 

Tramp je tokom svoje turneje na Bliskom Istoku ponudio Iranu „maslinovu grančicu“, uz poruku da SAD žele da Teheran postane „uspešna, bezbedna i velika zemlja“, ali bez nuklearnog oružja — ponuda koju je označio kao vremenski ograničenu. U isto vreme, zapretio je „maksimalnim pritiskom“ i ekonomskim gušenjem ako Iran odbije dijalog, ali je izostavio raniju retoriku o vojnim napadima. Ovakav balans između ponude i pritiska ima za cilj da Iran odvrati od produbljivanja saradnje sa Kinom u energetskom i tehnološkom sektoru i time otvori prostor za deeskalaciju. Ukoliko Teheran prihvati američku ponudu, to bi značajno oslabilo kinesku energetsku strategiju u regionu, istovremeno stavljajući Vašington u poziciju dominantnog igrača u regionu. 

Bliski Istok kao predigra pacifičke ere

Trampova turneja po Bliskom istoku označava pokušaj završetka jedne ere i početak nove — ere u kojoj Bliski Istok više nije glavni fokus američke globalne misije, već strateški prostor za redistribuciju resursa. Umesto intervencija, dolazi pragmatizam. Umesto vrednosti, dolaze infrastrukturni i tehnološki savezi.

Cilj ove politike nije primarno trajni mir u regionu, već njegova dovoljna stabilizacija kako bi se pažnja usmerila ka ključnom globalnom izazovu: Kini. Ukoliko ova tranzicija uspe, Tramp će ostaviti za sobom nasledstvo ne moralne, već funkcionalne spoljne politike, koja Bliski Istok pretvara u deo šire geopolitičke slagalice. Ako ne uspe, rizikuje gubitak kredibiliteta, povratak tenzija i osnaživanje upravo onih sila koje je pokušao da neutrališe.