Slanjem dronova u države NATO-a, Rusija ponavlja greške iz 2022.

Sudeći po njegovim rečima i delima, Putin je iz tog samita izvukao tri zaključka. Prvo, Tramp nije spreman da mu preda pobedu i okonča rat isključivo na račun Ukrajine. Drugo, Tramp je voljan da razvija odnose sa Rusijom čak i bez završetka rata, iako ih neće potpuno obnoviti dok borbe traju. Treće, Tramp ne pridaje Ukrajini veliki značaj i intervenisaće da je spase samo kao krajnje sredstvo — i to ne po svaku cenu.

Sve to Putinu ostavlja mnogo prostora za „kreativnost“ između trenutnog stanja i tog „krajnjeg sredstva“. Na nedavnom Valdajskom forumu, ruski lider je u uvodnom govoru izjavio da je, u poređenju sa prošlošću, novi svetski poredak „kreativni prostor“.

Da bi zaustavila Ukrajince da se i dalje bore, Moskva mora da izbaci Evropu iz igre. Od susreta u Enkoridžu, Rusija se uporno posvetila tom cilju. Jer, po njenim proračunima, Tramp ne voli Evropu, uveren je da ljudi slični njemu ne mogu doći na vlast tamo, i NATO vidi kao parazita, a EU kao konkurenta, piše Moskov tajms.

Rusija nije samo videla priliku da dodatno pritisne Ukrajinu tako što će zastrašiti Evropu. Sam pojam „pobede“ se promenio. Moskva sada traži načine da preokrene redosled: umesto da porazi Ukrajinu i preko nje kolektivni Zapad, pokušava da nanese neku vrstu hibridnog vojno propagandnog poraza samom kolektivnom Zapadu — Evropi i NATO-u — i na taj zaobilazan način Ukrajini.

U noći 9. septembra, eskadrila ruskih dronova primećena je i delimično presretnuta u Poljskoj. Od tada, dronovi su ušli u Rumuniju, Nemačku, Norvešku i Dansku, a avioni su povredili estonski vazdušni prostor. Tome su se pridružili i sajbernapadi, poput onog koji je izazvao ozbiljne i dugotrajne poremećaje na berlinskom aerodromu.

Nova realnost

U roku od nekoliko nedelja, kombinovanjem različitih metoda i ciljeva, Rusija je stvorila novu realnost u Evropi. Moskva odavno ume da optuži Zapad za rat u Ukrajini: veliki deo sesije pitanja i odgovora na Valdajskom forumu bio je posvećen pažljivom pretvaranju posledica rata u njegove uzroke. Ali, s obzirom na to da SAD više nisu glavni neprijatelj, Evropa je poslednja prepreka „ruskoj pobedi“, a ujedno izgleda sve izolovanije i bespomoćnije. Treba pokazati da Evropljani sada neće plaćati podršku Ukrajini samo novcem — Rusija je sposobna da razori postojeći evropski poredak i okrene javni bes protiv njihovih političara.

U proteklim mesecima, Ukrajina je naterala rusku javnost da i sama oseti posledice rata. Ukrajinski dronovi su zatvarali aerodrome, palili rafinerije i delimično onesposobili termoelektranu u Belgorodu — a da ne pominjemo napade na vojne fabrike i skladišta. Pretnje Ukrajini sličnim odmazdama su besmislene: civilna avijacija tamo ne postoji već četiri godine, a Rusija bombarduje ukrajinske termoelektrane i elektrane — praktično sve što može — još od kraja 2022. godine.

Rusija je uglavnom iscrpela svoj repertoar zastrašivanja Ukrajine, ali Evropljani su druga priča. Ako ne shvate poruku iz poremećaja u aviosaobraćaju, lako je preći na energetska postrojenja.

Slanjem dronova u evropske zemlje, Rusija je prešla Rubikon. Ali to je učinila na način koji joj omogućava da se opravdava i, kao i obično, da činjenice razvodni kroz poricanje, podsmeh i alternativne teorije.

Svrha napada nije samo zastrašivanje Evropljana da odustanu od pomoći Ukrajini. Posle četiri godine rata, ruska pobeda u Ukrajini, ako je uopšte dostižna, imala bi sasvim drugačije značenje nego ranije.

Nemoguće je sakriti činjenicu da je, pošto je NATO i sve ukrajinske saveznike na Zapadu proglasila pravim neprijateljem, Moskva zapravo gađala samo Ukrajinu, pažljivo izbegavajući napade na one koje je sama označila kao „stvarne protivnike“, iako su manji i slabiji od Rusije i ne bi mogli da joj se odupru. Produžena „specijalna vojna operacija“ samo je učvrstila utisak da NATO ostaje pouzdan — zapravo jedini — garant bezbednosti u Evropi. A da je Ukrajina bila članica NATO-a, kao Poljska ili baltičke zemlje, ovog rata, kako Tramp voli da kaže, ne bi ni bilo.

Zbog toga su se Finska i Švedska ubrzano priključile NATO-u nakon pune invazije na Ukrajinu. Ruski odgovor se sveo na nekoliko tvitova bivšeg predsednika Dmitrija Medvedeva i izložbu na otvorenom o finskom imperijalizmu u Moskvi. Čak je i Austrija, neutralna više od osam decenija, počela da se kreće u istom pravcu.

Među ruskim revanšistima raste osećaj da je Rusija u Ukrajini izabrala prevelikog, premoćnog i previše motivisanog protivnika. Pobediti Ukrajinu jeste važno za „obnavljanje istorijske pravde“, ali to ima malo veze sa razgradnjom NATO-ovog kišobrana nad Evropom.

Nova američka politika ravnodušnosti prema Evropi ojačala je pozicije onih u Moskvi koji smatraju da je član 5. NATO-a — o kolektivnoj odbrani — samo dekorativan. Po toj teoriji, članice NATO-a su podeljene u nekoliko klasa, i ni SAD ni zapadna Evropa neće žrtvovati sopstvene građane zbog „saveznika druge klase“. A možda bi dva puta razmislile i o onima „prve klase“.

Odgovarajuće grupe ruskih generala, obaveštajaca, ideologa i političkih stratega vide Trampovo predsedništvo kao priliku da tu hipotezu provere u praksi. Na početku svog mandata, Tramp je više odgovarao moskovskim pragmatičnim realistima, koji su se nadali da će američki predsednik pomoći Putinu da izvuče povoljan izlaz iz rata.

Ali Trampovo naglo okretanje leđa Ukrajini u prvim mesecima novog mandata ohrabrilo je sasvim drugačije snage u Moskvi, koje su ubedile Putina da je došlo vreme da se uništi vera u NATO — direktnim napadima.

Hibridne posledice

Problem sa hibridnim napadima je u tome što oni proizvode i hibridne posledice. Takvi napadi kao da prelaze crvenu liniju vojne agresije protiv država članica NATO-a, ali to čine oprezno, neodlučno i nedorečeno. Zbog toga ne mogu doneti konačan i ubedljiv rezultat. Oni istovremeno omogućavaju EU i NATO-u da odgovore na mešovit način: da ruske napade iskoriste kao izgovor za mobilizaciju, ali da ih ne priznaju kao napade koji aktiviraju član 5.

Na Samitu o evropskoj bezbednosti u Kopenhagenu 2. oktobra, jedna od tema bila je švedska inicijativa da se odbrana od dronova prebaci na nacionalni nivo. To bi ne samo skratilo lanac komandovanja i podržalo domaće vojne industrije, već i uklonilo potrebu da se svaki let drona iznad aerodroma tretira kao napad na sve zemlje NATO-a. Drugim rečima, NATO je sasvim sposoban da razumno podigne sopstveni prag bola — na nivo koji je bezbedan za njega i njegov ugled.

Putin se polako približava ratu

Kao i u mesecima pre invazije na Ukrajinu, pokušavajući da sačuva obraz, Putin se polako približava ratu. I kao u slučaju Ukrajine, ruski ciljevi se mogu pokazati neostvarivim postojećim sredstvima, pa će, da bi izbegao simboličan poraz, morati da se približi smrtonosnom pragu da bi izgledao uverljivije. Moguće je da će, testirajući NATO i pokušavajući da uplaši Evropu, Putin sam stvoriti sopstveni ekvivalent atentata na Franca Ferdinanda. Ko zna gde bi neki zalutali dron mogao da sleti?

Nema garancije da Rusija neće ponoviti grešku iz 2022. godine. Tada je Kremlj računao na to da će Ukrajina, njena vojska, narod i „lažni glumac-predsednik“ biti slabi i bespomoćni. Sada računa da će NATO biti slab, podeljen i neodlučan, i da na kontinentu nema nikakvog savremenog de Gola. Moskva doslovno citira sopstvenu propagandu — kao i uoči pune invazije na Ukrajinu, zaključuje Moskov tajms.