Ko god se zaputi u ukrajinski grad Lisičansk, najbolje bi bilo da vozi velikom brzom. Ovde niko ne izdaje kazne, a isuviše spora vožnja rizikuje drugu vrstu kazne - susret sa ruskim vojnikom. Ruska vojska se bori po svaku cenu da kontroliše ovaj deo, koji ide od grada Bahmuta na istoku Ukrajine do Lisičanska.
Ruta se naziva „putem života“ jer vodi dalje od borbi i omogućava dostavljanje humanitarne robe u ovo područje koje još uvek kontrolišu ukrajinske snage. Cilj Rusije je da odseče Lisičansk i susedni grad Severodonjeck od ostatka zemlje.
Sablasne ulice Lisičanska koji je bio poznat po svojoj industriji i po tome što je u njemu živelo 100.000 ljudi pre nego što je Rusija započela rat u Ukrajini, podsećaju na slike Pripjata, grada u blizini nuklearne elektrane u Černobilju nakon to je reaktor eksplodirao. Razlika je u tome što je Pripjat, dok je bio prazan, još uvek imao neoštećenje zgrade i puteve. U Lisičansku na svakom koraku postoje prodavnice i stambene zgrade koje su oštećene mecima i bombama, prenosi Dojče vele.
Sirene za vazdušne napade koje se svakodnevno čuju širom Ukrajine, od Kramatorska do Lavova, ovde su odavno utihule. U Lisičansku nema struje za napajanej sirena.
Grad je neprekidno pod artiljerijskim napadima, a eksploziv bi mogao da padne bilo gde u gradu, u bilo koje vreme. Bez sirena, jedina upozorenja su eksplozije koje dolaze kada je prekasno da se potraži sklonište.
Jedino mesto u gradu koje je još uvek izuzeto od napada je centar koji pruža humanitarnu pomoć. Nekoliko starijih ljudi je unutar zgrade ili stoje ispred. Jedni čekaju autobus koji će ih evakuisati, a drugi traže vodu za piće. Ovde više nema ni struje, ni gasa, kao ni vode, a prestala je da radi mreža mobilne telefonije.
Vira Pavlina je satima čekala na kamion sa pijaćom vodom, koji dolazi na svaka dva-tri dana.
„Veoma je zastrašujuće, ova grmljavina iznad nas“, rekla je ona. „To više nije neki život. Sedimo u podrumima i samo povremeno izađemo napolje tokom dana“, dodala je.
Kao i većina preostalih meštana Lisičanska, Pavlivna radije ne govori otvoreno o politici. Svi se plaše kazne ako grad preuzme Rusija.
„Pogubiće me“, našalila se Pavlivna. Počela je da plače.
„Ko će onda da brine o mojoj mački. To je mačka moje dece“, rekla je.
Njena deca su napustila grad i otišla na zapad u Dnjepar, ali nisu uspeli da ubede majku da se evakuiše zajedno sa njima.
„Kako da živim tamo od svoje penzije? Da iznajmim stan, šta bi mi ostalo“, navela je.
U Lisičansku je ostalo 20.000 ljudi, a Severodonjecku oko 12.000-13.000 ljudi. Utvrditi tačan broj, gotovo je nemoguće, jer niko ne zna koliko se civila krije po podrumima kuća, prenosi Dojče vele.
Većina preostalih ljudi su penzioneri. Ali u pojedinim skloništima je moguće pronaći i neku decu. Jedna devojčica je istakla da vole da crtaju i da rade domaći.
„Kada bude svetla, opet ćemo imati časove matematike i ukrajinskog“, rekao je jedan dečak. Deca su rekli da su njihovi roditelji odlučili da se ne evakuišu jer nisu bili sigurni gde bi moglo da bude bezbedno.
Hiljade civila koji i dalje ostaju u Severodonjecku i Lisičansku skoro u potpunosti zavise od isporuke pomoći. Ako su namirnice dostupne, prodaju se za gotovinu, što je teško dobiti jer bankomati ne rade bez struje.
Postaje sve teže doneti pomoć u grad jer se vozači kamiona plaše da ne budu na udaru Rusa. Iako „put života“ ne kontroliše Rusija, postoje saboteri. Alternativni put u gradu je rizičan jer je delimično neasfaltiran i težak za vožnju.
Opcije za ishranu ljudi u Lisičansku i Severodonjecku ili evakuacija iz njih – isparavaju, rekao je guverner Luganske oblasti Sergej Gajdaj.
„Tri meseca pokušavamo da ubedimo ljude da odu jer će Rusi uništiti ove gradove“, rekao je on. „Ovo je evakuacija, a ne deportacija“, dodao je.
Gajdaj ističe da je još uvek moguće napustiti to područje.
„Čak i kada bi samo 10 ljudi zatražilo evakuaciju, pokušali bismo da ih izvučemo jer su to naši ljudi. Oni su Ukrajinci“, dodao je.
U ovom trenutku samo nekoliko desetina stanovnika može biti evakuisano iz gradova i sela Luganska svakih nekoliko dana. Većina ljudi koji čekaju evakuaciju se trudi da autobuse ne čeka na otvorenom. Strahuje se da bi velike mase ljudi mogle da privuku artiljerijsku vatru ruskih trupa, prenosi Dojče vele.
PROČITAJTE JOŠ:
Dok čekaju autobuse za evakuaciju, ljudi jedva da raguju na stalnu grmljavinu eksplozija i pušaka.
„Ovde u Lisičansku je zapravo relativno tiho“, rekao je jedan čovek. Na pitanje zašto su tek sada odlučili da se evakuišu, penzionerka po imenu Halina je odgovorila da su mislili da bi borbe mogle da prođu pored njihovog malog grada.
„Ali sada se plašimo. Želimo da živimo“, rekla je. Pred Halinom leži opasno putovanje ka Bahmutu. Ljudi koji ostanu u Lisičansku moraće da izdrže stalno bombardovanje i nedostatak hrane i vode. Moguće je i da će se na kraju suočiti sa ruskom okupacijom.
Ipak, neki od njih ne gube nadu. Jedna žena koja je napustila sklonište da bi udahnula svež vazduh, imala je poruku za ukrajinske vojnike.
„Recite našim momcima da jure sve ove do pakla. Naši branioci će nas zaštiti. Ovo je moj Donbas. Ovde sam rođena i sve će biti u redu“, rekla je.
BONUS VIDEO: Ruska vojska patrolira Severodonjeckom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare