3
"Rat izgleda kao blato, prljavština i neudobnost. Nikada ti nije udobno, stalno si u blatu. Stalno si iscrpljen. Stalno si izmožden. Imaš stalno želju da se to stanje završi i, ako može, da se završi što pre. Rat ne izgleda kao u romantičnim komedijama i romantično kao u filmovima. Važno je znati istinu", izjavio je za N1 Ukrajinac Fedor Sapurski. S njim je razgovarala Aleksandra Godfroa, koja uz Aleksandra Milanovića i Bojana Babića, boravi u Ukrajini.
Fedor, 28 godina, specijalista za hleb, peciva i konditorske proizvode. Žitelj Irpinja. Dobrovoljac. Vojnik 36. brigade pomorske pešadije. Donjecki front. Zaporoški front. I poslednji – Hersonski front. 24. novembar, okolina sela Krinki. Upravljanje dronom i minsko polje.
„Za mnoge ranjene nisu stigli na vreme jer je evakuacija sa leve obale na desnu veoma složena, tamo je voda duboka, tamo se ne može drugačije nego da se kroz vodu ide dok po vama neprestano pucaju. Tamo je, nažalost, poginulo mnogo sjajnih, sjajnih momaka i devojaka“, priča Sapurski, piše N1.
On se ne seća trenutka kada se posle 17 dana na intenzivnoj probudio. Pet operacija, 23 transplantacije. Dug put pred njim.
„Da, veoma je teško kada se ti odjednom probudiš i odjednom shvataš da si sada invalid i kako sa tim da živiš i kako sa tim da se pomiriš, da nastaviš borbu, da nastaviš da radiš, a da ne skreneš pameću, da ne počneš da piješ. Odnosno, da nastaviš da živiš ali sada na drugi način“, kaže Sapurski.
To mu je, dodaje, bilo veoma teško, posebno prvih mesec i po dana.
„Morile su me razne teške misli, pa i misli o samoubistvu. To je jako teško preživeti, ali imao sam podršku porodice, podršku običnih Ukrajinaca“, priznaje.
Uz podršku porodice i pre svega mame sa simboličnim imenom – Vera, Fedor će prvo ojačati mišice, a onda će stići i proteze, obična za nogu i dve bioničke za ruke.
„A za nekoliko meseci, dva i po ili tri i po, skinuće šavove sa rožnjača i ja ću onda moći da vidim, jer ovo sedenje kao u pećini nije zgodno i ubija moral“, izjavio je.
Fedorove rane su veoma vidljive. Rat stvara i one manje vidljive od kojih boli duša i strada telo. Dve godine zivota u stalnoj anksioznosti, napetosti, stalno suočeni sa gubicima.
„Puno je teritorija na kojima više nema života. One su opustošene, kuće uništene, sve je srušeno. Ljudi dolaze i traže novi život. Jasno da ne može da se izgradi odmah. Taj period adaptacije je toliko težak da ljudi dolaze i znaju da ima i drugih ljudi u istoj i teškoj situaicji. Kad je tragedija u jednoj porodici, strada minimum još deset ljudi“, kazala je psihološkinja Olesja Pajuk.
Od postraumatskog stresnog poremećaja stradaju mnogi.
„Psiholozi rade zajedno sa psihijatrima na slučajevima PTSD-a. Psiholozi rade i sa simtomima i sa poremećajima. Mi psihoterapeuti radimo zajedno sa lekarima raznih specijalnosti. Mi na psihoterapiji a psihijatri prepisuju lekove koji su potrebni kao što su antidepresanti i drugi tipa neuroleptici“, dodaje.
Fedor je svoje snove za budućnost izmenio
„Više samo mislio o porodici, o traganju za nekim unutrašnjom mirom, o kući. Uobičajeni snovi“, kaže.
POGLEDAJTE JOŠ:
3
3
1
I dodaje: „Život se nastavlja. Imam razne ideje i još razmišljam, vagam mogućnosti šta bih dalje mogao da radim. Ja shvatam da će mene sada demobilisati jer sam invalid prve grupe. Ja sam mislio da nastavim da pomažem vojsci, ili kao instruktor ili ako ne mogu da budem u jedinici, onda da pomažem momcima da ih naučim kako se radi, kako oprema radi“.
Za kraj Fedor kaže svetu da ga dobro pogleda, da pogleda plodove ruske invazije na Ukrajinu, pošalje oružje a dalje će sami. Fedorova zgrada pogođena na početku rata, sada je renovirana, ruska vojska Iz dvorišta izbačena. Živote je teško obnoviti.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare