0
Pretendent demohrišćana za kancelara Nemačke Armin Lašet nije samo preživeo na izborima u Saksoniji Anhalt nego je blindirao svoju kandidaturu za Bundeskanzleramt. Pobeda zelenih na izborima za Bundestag sledećeg 26. septembra više ne izgleda tako izvesna kao pre par nedelja, a Demohrišćanska unija (CDU) je demonstrirala da je ostala jedina tzv. Volkspartei (narodna partija) sposobna da dobije veliki broj glasova, od Rajne do Odra i od Baltika do Alpa, kao i da privuče glasove birača u svima starosnim dobima i različitih obrazovanja i svetonazora.
PROČITAJTE JOŠ:
Saksonija Anhalt nema biračko telo koje verno preslikava raspoloženje na federalnom nivou, ali je bila savršen lakmus papir da pokaže trendove: oporavak CDU-a, limitiranost Aleternativa za Nemačku, uspon liberala, eroziju socijaldemokrata, stagnaciju Levice (Linke) i nesposobnost zelenih da zagreju srca glasača iz nekadašnje Demokratske Republike Nemačke. Na isoku Zeleni ostaju samo stranka koja kaže ne uglju, nafti i nuklearnoj energiji.
Lašetu se najčešće zamera da nije harizmatičan, dovoljno energičan i da je ponekad kolebljiv. Lašetovi kritičari su tako nesvesno skicirali portret najdugovečnije kancelarke u republikanskoj istoriji Nemačke. Angela Merkel je bila manje poznata, manje harizmatična i mnogo više kolebljiva od Lašeta kada je preuzela CDU. Sve to joj nije smetalo da bude dugovečnija od Helmuta Kola i Konrada Adenauera i da postane prva kancelarka koja je svojom voljom otišla a ne zato što je izgubila izbore ili se saplela o neku aferu ili skandal.
Ipak, Lašet će imati teži zadatak od Merkelove. Angela je početkom ovog veka imala pred sobom jasno definisanog političkog rivala: koaliciju socijaldemokrata i zelenih. Lašet, sem Alternative za Nemačku, ne može da se “obruši” svom snagom na socijaldemokrate jer su mu partneri u vladi, ne može ni na zelene budući da su verovatni koalicioni saveznici u sledećem sazivu Bundestaga a liberali i Levica su previše slabi da bi se “udaralo” po njima.
Uz to današnji problemi Nemačke nisu oni iz prošlosti, ni iz dalje, ni iz bliže. Ko god da pobedi moraće da se suoči sa potpuno novim preprekama i zadacima: digitalizacija, inovacije i tzv. zelena ili ekološka tranzicija. Za “blagog” predsednika Severne Rajne-Vestfalije se može reći da je imao sreće što su zeleni dotakli svoj vrh popularnosti prerano. Duhoviti bi rekli, zeleni su bili previše zeleni za momenat u kome su se našli par meseci pre izbora za Bundestag.
Naime, privremeno izbijanje zelenih na prvo mesto u ispitivanjima javnog mnjenja okrenulu je dobar deo izborne kampanje protiv njih. Do pre par meseci zeleni su krčili put iz drugog plana budući da je oštrica kritike javnog mnjenja bila usmerena na vladajuću koaliciju, a posebno na CDU.
Ne treba zaboraviti da su u martu pojedini nemački dnevnici i nedeljnici kao i najčitaniji britanski mediji sa ove strana Lamanša, poput Fajnanšal Tajmsa i Ekonomista, proglašavali Nemačku za novog bolesnika na Starom kontinentu ili je apostrofirali kao predmet ismevanja, slavodobitno zaključujući da se srušio mit o nemačkoj efikasnosti.
Demohrišćani su dobro raspodelili svoje snage i svako krilo je dobilo zadatak. Lašet iz centra ne propušta priliku da aludira na institucionalno neiskustvo Berbokove, podvlačeći da dok ona samo priča, on deluje. Markus Zeder, lider sestrinske CSU i predsednik Bavarske, je dobio zaduženje da drži glavu zelenima na njihovom terenu: ekološkim i ambijentalnim pitanjima, s obzirom na to da je Bavarska šampion kada je u pitanju zelena tranzicija . Desno krilo u CDU ima licencu da vrati deo glasova koji su otišli Alternativi za Nemačku i tu bi, barem se tako najavljuje, Fridrih Merc trebalo da pomogne svom rivalu koji ga je pobedio na stranačkim izborima i za kancelarskog kandidata.
Srećna zvezda “Zelenih” ne sija tako jako kao pre par nedelja. Lideri stranke Analena Berbok i Robert Habek su imali par pogrešnih puruka koje su ostavile trag na podršci u biračkom telu. Pre svih su bili problematične pozicije vezane za spoljnu politiku i odbranu. Habek je bio primoran da se ograđuje od vlastitih izjava posle posete Ukrajini u kojima je dao podršku za naoružavanje Kijeva u sukobu sa Moskvom. Imajući u vidu izrazitu pacifističku i antimilitarističku strukturu stranke Habek je bio bukvalno zasut napadima i prekorima pristalica koji i danas smatraju velikom mrljom učešće Joške Fišera u ratnim avanturama Gerharda Šredera.
Takođe, mediji su počeli da češljaju biografiju kandidatkinje za kancelarku Berbok a Bild joj je postavio provokativno pitanje: “Gospođo Berbok, Vi ste majka dva detata, kako ćete da ogranizujete život svoje dece i izbornu kampanju?”. Aluzija najprodavanijeg nemačkog tabloida, tradicionalno blagonaklonog prema demohrišćanima, je bila očigledna i na liniji Lašetovih opaski: Berbokova je mlada i neiskusna, ali nije valjda i loša mama?.
Socijaldemokratska partija (SPD) ima dva cilja na sledećim izborima: osvojiti oko 20 odsto glasova i ubediti zelene da su oni mnogo bolji partneri za koalicionu vladu nego demohrišćani. Međutim, veliki problem SPD-a je što će, barem po rezultatima anketa, prvi put posle Drugog svetskog rata osvojiti manje od 20 odsto glasova. Štaviše, reskiraju da siđu i ispod 15 odsto glasova.
Ruku na srce, SPD izgleda poprilično dezorjentisana, kao da se ne snalazi u novom rasporedu snaga na političkoj pozornici. Jednostavno, ko želi kontinuitet glasa za CDU-CSU, ko je za ekološku ekonomiju i socijalnu državu bira zelene, ko se bori protiv diskriminacija, nejednakosti podržava Levicu. Drugim rečima, u SPD-u ne uspevaju da pronađu pravi smisao njihovog politčkog postojanja. Vraćaju im se kao bumerang reči Oskara Lafontena, pre nego što je napustio partiju: “Ako naše ideja ne bude entuzijazam kod nas samih, kako mislimo da one mogu da pokrenu i uzbude birače?”.
Velika nada SPD je njihov kandidat za kancelara Olaf Šolc. Ministar finansija i vicekancelar uživa mogo veću popularnost i ugled nego njegova partija. Da bi taj kapital pretočio u glasove u izbornim kutijama Šolc mora agresivnije da napadne demohrišćane, ali nije lako pronaći adekvatnu meru i model budući da je SPD sa CDU i CSU već osam godina u koaliciji.
Liberali (FDP) su se vratili na nivo iz zlatnog perioda i ponovo mogu da računaju na dvocifrenu podršku u biračkom telu, s ciljem da se profilišu kao stranka sa velikim koalicionim potencijalom. Lider stranke Kristijan Lindner koji je pre četiri godine presudno doprineo da se ne realizuje tzv. koalicija Jamajka sada priželjkuje da se stvore uslovi, posle izbore, za kreiranje saveza demohrišćana, zelenih i liberala.
Naravno, Lindner bi preferirao da CDU-CSU dobiju više glasova i kancelarsku fotelju. Mada, kada se bolje razmisli, za FDP, kao partiju, bilo bi mnogo unosnije da budu deo koalicije sa zelenima i socijaldemokratama budući da bi u tom savezu bili važniji, vidljiviji i prepoznatljiviji. Takođe, Lindner bi mogao da zaradi i politički kapital na činjenici da je sprečio da se zeleni i socijaldemokrata obrate Levici. Detalj koji nije zanemarljiv za liberalno biračko telo.
Levica (Linke) i dalje boluje od dečije bolesti i osnovnog izbora: da li žele da budu partija protesta i borbe ili partija sposobna da bude deo vlasti. Za razliku od Alternative za Nemačku, oko koje je podignut politički sanitarni kordon, Linke bi mogao da bude partner zelenima i SPD-u u evntualnoj postizbornoj koaliciji.
Kažemo mogao jer je u stranci i dalje jaka radikalna struja predvođena Sarom Vagenkneht. Supruga osnivača partije Oskara Lafontena je pojačala svoju retoriku i kampanju jer joj je izašla knjiga u kojoj kritikuje žestoku tzv. salonsku, buržujsku levicu, njen stil života i odnos prema društvu a ne štedi ni zelene optužujući ih za licemerstvo i da su Zeleni partija dobrostojećih koji “peru svoju savest”. “Crvena Sara”, kako je oslovljavaju u nemačkom javnom miljeu, ima posebno pik na Analenu Berbok i njenu agendu u spoljnoj politici i otvaranje vrata za investiranje u vojsku i odbranu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
