Karl Marks je govorio da narod koji ugnjetava drugi narod ne može da bude slobodan. Po tom principu bi mogli da kažemo da društva u kojima muškarci ugnjetavaju žene nisu slobodna društva. Borbu za modernizaciju islama mogu da dobiju samo žene, muslimanke. Put do demokratizacije i transformacije muslimanskih zemalja u pravne države prolazi kroz borbu za ravnopravnost i slobodu žena. I muslimanske zajednice Evropi neće moći da se integrišu sve dok muslimanke ne budu ravnopravne i slobodne. Samo sabijanje islama u dzamije i privatnu sferu pojedinca otvara put ka integraciji evropskih muslimana i prosperitetu muslimanskih država.
Pročitajte još:
Pre 50 godina, u muslimanskom svetu žene su imale mnogo više prava i sloboda nego što imaju danas. Štaviše Turska, Tunis, Alžir su bili pozitivan primer za brojne evropske države a Iran u jednom momentu i avangarda sa feminističkim revijama. U Turskoj su žene mogle da se razvedu još od 1926. godine (u Italiji, primera radi, tek od 1970.) a da glasaju na izborima od 1934. godine, u dobrom delu evropskih država žene će dobiti pravo glasa tek posle Drugog svetskog rata.
Danas zvuči neverovatno da se 1955. godine u egipatskom parlamentu smejalo zahtevima Muslimanske braće da se Egipćankama nametne veo kao obavezni odevni predmet. Tadašnji predsednik Gamal Abdal Naser je referisao poslanicima da je razgovarao sa liderima Muslimanske braće: “Pitao sam ih šta žele. Odgovorili su mi: hoćemo da sve žene budu zabrađene. Hoće da sve Egipćanke idu ulicom sa velom”. U sali se prvo čuju podsmesi a onda neko od poslanika dobacuje: ”Neka ga sami sebi stave, taj veo”. Od tada je prošlo 65 godina, Egipat je i dalje diktatura kao i u vreme Nasera, Muslimanska braća su ponovo u ilegali, ali su žene u Egiptu gotovo sve zabrađene, a mi smo u 2021. godini.
Između Drugog svetskog rata i osamdesetih godina prošlog veka u muslimanskim zemljama, sa izuzetkom Saudijske Arabije, velika većina žena nije nosila veo, a kamoli nikab, hidžab ili burku. Praktično u urbanim centrima nije bilo moguće videti ženu pokrivenu velom, o burkama da ne govorimo.
Posle dva poraza arapskih država u ratovima sa Izraelom 1967. i 1973. godine, splašnjavanja panarapskog nacionalizma i pogotovo od islamske revolucije u Iranu 1979. godine, dolazi do zaokreta. Vlasti u sunitskim državama u strahu od onoga što se dogodilo režimu šaha Reze Pahlavija u Teheranu otvaraju vrata srednjovekovnoj interpretaciji islama. Umesto da krenu putem demokratizacije i davanja političkih sloboda, otvaraju vrata reislamizaciji i za mir u društvu žrtvuju prava i slobode žena. Islamski integralisti finansirani dolarima Saudijske Arabije i drugih petro-monarhija iz Persijskog zaliva reislamizuju arapske države i evropske muslimane, koristeći zabrađene žene kao udarnu pesnicu i eksplicitni pokazatelj njihovog prisustva.
Filozofkinja Elizabet Badinter, supruga Roberta Badintera koji je bio na čelu komisije koja je republičke granice bivše SFRJ proglasila u državne, svedoči i o regresiji novih generacija muslimanki u Evropi: “Ćerke muslimana migranata prve generacije su učile više od njihovih vršnjakinja jer su želele da se integrišu i u tome su uspevale. U poslednjih 20 godina ta tendencija je potpuno izokrenuta. Danas su devojke poreklom sa Magreba pasivne, pokrivaju se velom i zatvaraju se u svoje, vrlo često, despotske porodice. U Tunisu mlade muslimanke izlaze na ulicu i demonstriraju jer ne žele da budu gradjanke drugog reda a u Francuskoj stavljaju burku. To je razočaravajuće. Veo, u brojnim slučajevima, nije verski gest već politička provokacija proselitizma i militantne opozicije vrednostima Republike“, smatra Badinterova.
Nije slučajno što su veo, hidžab, nikab ili burka pretvoreni u političke simbole. U velikom broju slučajeva muslimanke u Evropi su primorane od strane porodice da nose islamske velove ili su indukovane od strane mizogine i bigotne sredine da ga stave. U suprotnom su etiketirane kao žene lakog morala, izložene nasilju i šikaniranju. A to nije uopšte bezazlena etiketa u muslimanskim getima koji su se kreirani na periferijama velikih evropskih gradova.
Sirijski pisac Adonis je u svojoj knjizi “Islam i nasilje” zapazio da čak ni u momentu vrhunca tzv. “arapskih proleća” niko nije potrošio jednu reč na ulogu i položaj žena u islamskom svetu. “Kako može da se govori o arapskim revolucijama ako su žene i dalje zatočenice šarije?”, postavlja pitanje sirijski pesnik. Po njegovim rečima niko u islamskom svetu ne želi da se odrekne potpuno anahronih sura iz Kurana koje diskriminišu ženu. “Niko ne želi da priča o položaju žena u islamu, jer ako kažeš istinu izlažeš se pretnjama, kritikama, procesima, fiizičkim napadima. Bolje je ne pričati, praviti se da to nije važno. Bolje je prekriti problem velom”, ironično je zaključio Adonis.
Sara Kan, britanska muslimanka osnovala je porket “Inspajer” sa maksimom da se ne može boriti protiv islamskog fundamentalizma bez muslimanki koje će da “skinu veo” sa licemerstva koje karakteriše retrogradno tumačenje islama i dramatični položaj muslimanki. Ajana Hirs Ali, Somalijka koja je napustila iz bezbednosnih razloga Holandiju, pošto su islamski fanatici 2004. godine ubili Tea Van Goga koji je režirao njen film “Potčinjavanje”, smatra da je islamu potreban njegov Martin Luter: “Reforma islama mora da pruži odgovore na fundamentalno pitanje: kako se može biti musliman i biti saglasan sa razdvajanjem vere od države, slobodom izražavanja i garantovanjem ravnopravnosti žena. Neophodna je interna revolucija u islamu portiv kulture smrti i primene šarije. Veo nije simbol identiteta i slobode veroispovesti, već simbol potčinjavanja žena”.
Postavlja se pitanja kako se u ime tolerantnosti može tolerisati netolerantnost.
Potpredsednica francuskog Senata Lorans Rosinjol je javno iznela sumnju da postoje žene koje se zabrađuju zato što to žele: ”Žene koje izaberu danas da budu zabrađene su kao američki crnci koji su podržavali ropstvo ili su neka vrsta partizanki islama i tipa društva koji politički islam želi da nametne”.
Žensko telo i seksualnost su vekovima moneta za potkusurivanje monoteističkih religija. Sve odreda, u njihovim integralističkim izrazima, liče jedna na drugu kada se radi o ulozi žene. Iza opravdanja da se štite prava porodice, čast, poštenje, čednost krije se želja da se žena potčini muškarcu i stavi pod kontrolu.
Pročitajte još:
Alžirski pisac Kamel Daud koji je smelo progovorio o seksualnoj frustriranosti čitavih generacija muslimana koja odrasta u severnoj Africi i na Bliskom i Srednjem istoku, je žigosan kao islamofob. Daudov greh se sastoji u tome što je napisao da je odnos prema ženi i seksu gordijev čvor u islamu: ”Žena se negira, ubija, prekriva velom, zatvara ili poseduje. Ona je otelotvorenje požude i zato se smatra odgovornom za najstrašniji zločin: život. U islamskom svetu seks predstavlja najbedniiji segment postojanja. Ali, to ih ne sprečava da regrutuju nove snage prodajući im priču o raju, koji u njihovom opisu liči na bordel. S jedne strane se nameće najnazadniji puritanizam na ovom svetu a na “onom” se obećavaju bahanalije. Islamizam je atentat na želju za životom”.
Podaci o internet saobraćaju pokazuju da su muslimanske zemlje najveći konzumenti pornografije. Što je upliv islama u javni život jači to se više vremena provodi na porngrafskim internet sajtovima. Daud, inače dobitnik Gonkurove nagrade za roman “Merso, kontraistraga”, je taj fenomen nazvao “seksualnom mizerijom arapsko-muslimanskog sveta”.
Rita Panahi, persijska novinarka koja je pre 35 godina pobegla iz Homeinijevog Irana u Australiju, ukazuje na niz nedoslednosti i protivurečnosti na Starom kontinentu:”To što zapadne intelektualke ćute o položaju muslimanki je ravno izdaji svake devojke i žene koja je progonjena u ime islama. Progresisti prihvataju maltretiranje muslimanki u Evropi u ime multikulturalnosti. To bizarno savezništvo progresista i islamskih radikala je dokaz moralnog posrnuća političke levice u Evropi”.
Žene su ključ za borbu protiv rigidnog islama i njegove srednjovekovne interpretacije i njihova sloboda oblačenja je prva linija. Mini-suknja od kako ju je izmislila Meri Kuant, pre pedeset i kusur godina, nije bila modni hir, već ideja o svetu, slobodi i pravima žena, dok ih ne budu nosile kada i kako hoće i muslimanke neće biti ni integracije, ni boljeg sveta.
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare