0
Milo malo odškrine vrata, drži pištolj iza leđa.
MILO: Uh. Je*i se, Jovane… (Širom otvara vrata.) Ulazi. Baš si nas prepao…
Andrija ustaje i širi ruke, piše Željko Ivanović u kolumni za Vijesti.
ANDRIJA: Dođi, komšo, da te zagrlim… Što si se skamenio? Ne vidiš nas prvi put zajedno…
AGENT JG (zbunjeno): Ne, ne… Izvinjavam se što vas prekidam. Samo Šefu pismo da predam…
Vadi iz unutrašnjeg džepa sakoa mali koverat i predaje Milu. On još drži pištolj u ruci i odjednom ga hitro prisloni agentu na sljepoočnicu.
MILO (šeretski): Pazi, ako bude neka loša vijest, glavom ćeš platiti. (Počinje histerično da se smije.)
ANDRIJA: Spusti to oružje. Ne igraj se, molim te… Šta ti je danas…
MILO: Ponekad sam ka’ vazda… (Opet smijeh.)
AGENT JG (preplašen): Mogu li ja da idem… Dok sam još na nogama…
Andrija ga prati do vrata. Ispod glasa mu kaže na rastanku:
ANDRIJA: Vidiš da je naduvan… Ajde, pozdravi kući i nikom ni riječi o ovome. Glava je u pitanju.
AGENT JG: Neću, komšo, nisam lud.
Andrija zatvara vrata , okreće se i vidi Mila kako čita pismo. Odjednom, Milo počinje da histeriše i viče… cijepa i koverat i pismo na komadiće… Urla…
MILO: Znao sam! Ko bi to mogao da smisli nego on. Majku mu bezočnu…
ANDRIJA (u šoku): Šta ti je, brate? Šta si znao? Ko je on, šta je nečija majka kriva?
MILO (i dalje urla): Zato što je samo kuja mogla takvog monstruma da rodi!
ANDRIJA: O kome pričaš? Reci već jednom… Znam li čovjeka?!
MILO (sad se grohotom smije): Znaš li ga?! Na našu žalost, znamo ga dobro i ti i ja…
ANDRIJA: Pipun…
MILO: Nije nego kora od banane.. Šta lupetaš…
ANDRIJA: Medo, onda… Ko bi drugi…
MILO: Tale je budalina, a ne monstrum… Opet si promašio.
ANDRIJA: Aaa… stani… stani. Da nije Spajki? On mi liči na prevaranta…
MILO: Mickey?! On mi je samo dobro uradio. Njega nemoj da mi diraš. Spajki je anđeo a ne đavo…
ANDRIJA: Da nisi ti previše jutros, našte srca, povukao? Pa ti se sad priviđaju neki monstrumi i utvare.
MILO (očajan, više za sebe): Sad mi je tek jasno da je onaj slogan… Milo – Nego ko… da je to čista prevara. A ja i ti se kao budale navukli…
ANDRIJA: Kako? Ne razumijem… Mnogo ti je jak slogan. Šta mu fali sad?
MILO: Vidjećeš narednih dana…
ANDRIJA: Ne mogu da čekam sekund, pričaj šta će da se desi.
MILO: Raznijeće me po mrežama… (Hvata se za glavu i gleda u pod.) Evo već su počeli… Ko je ubio Duška Jovanovića – Milo, nego ko!
ANDRIJA: Auuu, nije valjda…
MILO: A tek slijedi… Ko je uzeo 10 miliona za Limenku – Milo, nego ko… Ko je stvorio kavački klan – Milo, nego ko… Ko je vrtio jedan milion 11 puta – Milo, nego ko… Ko je napravio lutku od Draginje – Milo, nego ko… Ko je patron Medenice i Jovanića – Milo nego ko… Ko pokloni Ćoću skijalište – Milo, nego ko…
ANDRIJA: A braći Ban trajekt… (Smijulji se.)
Milo bijesan i crven u licu viče na Andriju.
MILO: Znači i ti si dio četničke zavjere…
ANDRIJA: Nemam više veze sa četnicima… Tebi ih ostavljam…
MILO: Nemaš, nemaš. Kao ni onaj gore što je smislio navlakušu od slogana… ANDRIJA (iznenađeno): Vučić?!
MILO: Kakav pokvarenjak. Kako se igra sa nama.
ANDRIJA: Ja mu i dalje vjerujem… Bog ga je stvorio da ljudima samo pomaže… Posebno nama Srbima, gdje god da smo…
MILO (cinično): Što jes, jes. Niko mi nije pomogao oko državnog udara kao on…
ANDRIJA (crven u licu): Kakve veze on ima sa tim?
MILO: Nikakve… Nego je tajnovidac Kata sve otkrio (grohotan smijeh)… Samo što mi je Aca prvi javio za puč… I što nam je onda njegova BIA isporučila sve dokaze i svjedoke.
ANDRIJA: Lažne dokaze i svjedoke…
MILO: Slažem se. Ali ti kažeš da ti je on dobročinitelj…
Pauza
ANDRIJA: Zar ti i ovo ne govori da sam u pravu? Da je dosta bilo ćeranja i da nam treba pomirenje.
MILO: Nije još vrijeme Andrija… Ne isplati nam se.
ANDRIJA: Vrijeme je, Milo… I da shvatimo kako smo dosta trčali prema Beogradu da se nekome tamo dopadnemo. Prvo Miloševiću, posle ja – Koštunici, a ti – Đinđiću… Sada obojica Vučiću.
MILO: Za to si u pravu… Ispali smo ovce…
ANDRIJA: Pa što ne odustaneš…
MILO: Ja sam odustao…
ANDRIJA: Od podjela i ćeranja…
MILO: Još ovaj put, molim te…
ANDRIJA (ustaje i stavi ruku na Milovo rame): Nema tebi spasa… Ja tim putem više ne želim da idem… Zbogom.
Ide ka vratima.
MILO: Nećeš valjda da me ostaviš samog…
Andrija se ne osvrće, otvara vrata i izlazi. Nakon desetak sekundi čuje se pucanj.
ANDRIJA (vapaj): Neeeee! Miloooo!
Utrčava u sobu. Milo se na podu previja, drži šakom stopalo, zapomaže…
MILO: Jaooo! Kuku… Boli…
ANDRIJA: Živ si, brate?!
MILO: Ma jesam… Uh… Jao… Da izvadim ovo sranje od pištolja, zaboravih da je ostao repetiran, sam opali i pogodi me u palac od noge… (Stenje i jauče.) Pogledaj kako šiklja krv…
ANDRIJA: Uh… dobro je. Ja se prepao za glavu… za palac ćemo lako.
MILO: Nisi valjda pomislio da bih se ubio… Treba ove pare trošiti što smo jamili… (Smije se.)
ANDRIJA (zagrli Mila): Zdravo tvoja glava na ramena… Poslaću sad Jovana da ode po doktora.
POGLEDAJTE JOŠ:
MILO: Hvala, brate.
Andrija kreće prema vratima i onda pravi geg, vadi šaku iz džepa pantalona i kažiprst uperi ka Milu, kao da puca u njega.
ANDRIJA: Mirko, pazi metak!
MILO: Hvala, Slavko…
ANDRIJA: Vidimo se sjutraveče na duelu…
MILO: I nemoj mnogo da me napadaš…
Smiju se slatko.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
