Piše Dimitrije Milić: Zašto stari lideri ponovo pobeđuju

U poslednjoj deceniji najatraktivnije vrste lidera bili su ili desničari populisti ili mladi reformatori. Prvi su adresirali strahove dela glasača od sveta koji se menja i želju za radikalnom sistemskom promenom, dok su drugi ulivali nadu u optimističnu budućnost kroz reforme aktulenog sistema.Populisti su predstavljali bes dela građana, dok su mladi reformatori bili dašak svežeg vazduha naspram sklerotičnog establišmenta.Iz prve grupe iznikao je Donald Tramp u SAD-u, Žair Bolsonaro u Brazilu, Marin Le Pen u Francuskoj, Mateo Salvini i Pokret pet zvezda u Italiji, kao i Hans Kristijan Štrahe u Austriji. Druga grupa je proizvela Baraka Obamu u SAD-u, Džastina Trudoa u Kanadi, Emanuela Makrona u Francuskoj, Sebastijana Kurca u Austriji, kao i Matea Rencija u Italiji.

Međutim, u poslednjem periodu došlo je do promene želja kod biračkog tela i jedna nova (a ujedno i stara) grupacija lidera dobija sve više na pažnji. U pitanju su iskusni stari lideri, kojima najveći deo biračkog tela sve više daje pažnju. Ova pojava postaje sve vidljivija i učestalija, a i značajno uspešnija u odnosu na populističke ili mlađe konkurente.Uspon iskusnih lideraUkoliko se pogledaju poslednji izborni ciklusi i situacija pred različite izbore u svetu, deluje da birači sve manje žele rizik. Bilo da taj rizik proizlazi iz desnih populista koji bi da radikalno raskriste sa sistemom, bilo od strane mladih reformatora koji bi da sistem učine boljim. Glasači sve više pokazuju afiniteta prema političkim liderima koji su bili na vlasti, imaju iskustva i kompetentni su za obavljanje javnog posla. Taj talas krenuo je iz SAD-a prošle godine.Na prošlogodišnjim američkim izborima, demokrate su imale preko 20 potencijalnih kandidata za predsednika. Ponuda se kretala od levog populiste Bernija Sandersa, preko mladih reformatora poput Pita Butedžedža ili Beta O Rurka, do profesorke Elizabet Voren ili milijardera Majka Blumberga. Članovi Demokratske stranke su odabrali bivšeg potpredsednika i dugogodišnjeg senatora, Džoa Bajdena, kao vid najsigurnijeg izbora. Birači na nivou SAD-a su takođe dali prednost iskusnom lideru Bajdenu naspram desnog populiste Trampa od čak 7 miliona glasova.Ovaj obrazac krenuo je da se danas javlja i u drugim državama. Italijanske partije i građani u anketama svoje poverenje i nade usmerili su kao iskusnom tehnokrati Mariju Dragom. Na nemačkim izborima ove godine glasači su kaznili populističke partije i lidere, a nisu nagradili ni zelenu kandidatkinju Analenu Berbok kao novo lice reforme. Biračko telo u Nemačkoj je svoju podršku usmerilo ka iskusnom socijaldemokratskom vicekancelaru i ministru finansija Olafu Šolcu, koji je u jednom sloganu nudio “kompetentnost za Nemačku”.U Poljskoj, opozicija populističkoj vladajućoj partiji Pravo i pravda se sve više uzda u bivšeg premijera i predsednika Evropskog saveta, Donalda Tuska. Čak i u anketama, Tusk stoji bolje od drugih mlađih kandidata, poput mladog gradonačelnika Varšave Rafala Tšaskovskog. U Brazilu, poanketama građani više veruju bivšem levičarskom predsedniku Luli Da Silvi, nego aktuelnom populističkom predsedniku Žairu Bolsonaru ili drugim kandidatima. Sličan trend primetan je i u drugim državama.

Postavlja se pitanje kako i zašto su stari lideri, koji su mahom već bili vlast, ponovo atraktivna opcija za glasače. Naročito ako se u obzir uzme pretodna razočaranost u politički establišment.Manjak nade u sistemske promeneOd početka Svetske ekonomske krize do danas, nastao je ogroman pul birača koji je želeo promene. Neki nisu bili zadovoljni ekonomskim kretanjima, neki sve liberalnijim društvom, neki imigracijom, a neki efektima globalizacije. Tema gotovo svih izbornih ciklusa bila je neka vrsta promena, odnosno želje da se aktuelni sistem redizajnira. Radnički birači ili ljudi iz krajeva koji su značajno ekonomski nazadovali želeli su radikalnu promenu i često su podršku usmeravali ka desnim populistima. Mlađe i urbano biračko telo podržavalo je mlade reformatore, kao vidumerenije promene aktuelnog stanja nabolje.Nakon decenije različitih eksperimenata, deluje da su birači postali umorni. Sa jedne strane, nekompetentnost populističkih vlada i lidera stvorila je skepsu oko ove vrste lidera. Dok populisti u opoziciji mogu biti vešti u prepoznavanju problema i atraktivnom ukazivanju na njih, na vlasti su se pokazali kao dosta manje vešti da ih reše ili su često vladali kao i njihovi prethodnici. Pitanje nedovoljno ozbiljnog i koherentnog odnosa prema pandemiji COVID-19 je tako dobrim delom koštalo Donalda Trampa vlasti, Žaira Bolsonara podrške, a Matea Salvinija liderskog kredibiliteta.Korupcionaške afere austrijskog opozicionara Štrahea, takođe nisu bile od pomoći u predstavljanju sebe kao bolje alternative u odnosu na establišment. Na drugoj strani, mladi reformatori su se pokazali kao previše ambiciozni u svojim vizonarskim obećanjima i mladalačkoj energiji, a dosta manje efikasni u sprovođenju obećanja u delo. EmanuelMakron i Mateo Renci su relativno brzo izgubili značajan deo podrške kada su svoje reforme krenuli da sprovode u delo. Barak Obama je zbog haotičnog stanja u Kongresu bio dosta manje efikasan na delu, koliko je bio impresivan u svojoj retorici. Mladi Sebastijan Kurc je platio cenusumnjivih radnji sa pozicije kancelara, što je dalo municije biračima da tvrde da je zapravo “isti kao i oni ranije”. Džastin Trudo u Kanadi je takođe brzo izgubio epitet mladog reformatora, te je i sam izmenio imidž puštaući kosu i bradu, projektujući o sebi sliku kao “zrelijem lideru”.

Posledica ovoga je da su se birači vratili starim liderima koje poznaju, te da je sve teže očekivati da će rizikovati za antisistemskim političarima koji (o)lako nude velike promene.Stari lideri kao budućnost?kupno gledano, dve različite snage promena nisu uspele da se pokažu kao kredibilne alternative establišmentu. Desni populisti su se pokazali ili kao preradikalni ili kao nekompetentni da vode državu. Zbog tog dojma mnogi od njih nisu uspeli da ubede birače da im uopšte daju priliku da različite države vode. U zemljama gde su dobili poverenja da budu vlast, nisu uspeli da na vlasti podršku zadrže, jer ili društva nisu radikalno menjali kako su obećali ili su državu jednostavno nekompetentno vodili.Mladi lideri takođe nisu doneli svežinu i novi pristup koji su obećavali, već su sprovodili varijaciju na politiku prethodnih vlasti, bez neke velike vizije ili praktičnih promena. U nekim situacijama uzrok problema je bilo neiskustvo, u drugim generalna polarizovanost društva, a u trećim bezidejnost i nestrateški pristup na vlasti. Rezultat je takođe da su glasači danas manje skloni da glasaju za ovaj vid političkih eksperimenata.Logična posledica ovakvog sentimenta glasača je da se bar privremeno vrate na nešto staro i provereno. Džo Bajden, Olaf Šolc ili Donald Tusk ne obećavaju ogromne promene sistema koje neće moći da sprovedu, a birači znaju šta od takvih lidera mogu očekivati (bilo negativno, bilo pozitivno). Deluje da posle decenije različitih pokušaja i rizika, prosečan glasač danas više želi stabilnost i predvidivost u svetu koji stalno proizvodi nove nestablinosti i krize. U takvom svetu, kompetentni bivši državnik je bolji i od onoga koji to ni ne želi da bude i od onoga ko bi se na vlasti učio tom poslu. Ovaj sentiment verovatno neće trajati večno, ali dok traje, “velike promene” biće na pauzi u političkoj areni.BONUS VIDEO: Ko je Džo Bajden

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiamerickipredsednikbajdengp2-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2259915"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram