Kako su Albanci odbili Tuđmanov ratni plan da napadnu Srbiju

"Kako je hrvatski predsednik Franjo Tuđman u januaru 1991. pozvao albanske lidere sa Kosova, iz Makedonije, Crne Gore i Preševa u Hrvatsku kako bi razgovarali o tome da li bi mogli da napadnu Srbiju — i kako su Albanci, nakon dvodnevnog većanja u blizini Zagreba, mudro odbili", objava je kojom je Martens počeo svoj niz objava na platformi X.

Kako je rekao, on je pre izvesnog vremena, proveo nekoliko dana na Kosovu prikupljajući materijal za priču u Frankfurter Allgemeine Zeitung-u.

"Veton Suroi me je spontano pozvao u svoj podkast, na šta sam pristao uglavnom zato što mi je rekao da ću i ja moći da postavljam pitanja. Zanimala me je jedna konkretna istorijska tema", naveo je Martens.

Prema njegovim, rečima, Veton Suroi, veteran diplomatije, politike i novinarstva na Kosovu, bio je učesnik legendarnog sastanka u malom hrvatskom mestu Stubičke Toplice, gde su se u januaru 1991. okupili Albanci iz cele Jugoslavije kako bi raspravili jedno pitanje rata i mira. Zatim je preneo reči Suroija.

"Da li bi Albanci trebalo da slede 'predlog' iz Zagreba i uzmu oružje protiv Srbije, dok se Beograd spremao za rat protiv Hrvatske? To bi svakako olakšalo situaciju za Hrvatsku. Ali šta bi to značilo za Albance ako bi prihvatili taj predlog? 'Ništa dobro' „Osnovna ideja potekla je od predsednika Tuđmana. (…) Ideja je bila da se otvori tzv. ‘južni front’, kako su to Hrvati zvali.“ Došlo je dotle da je naš predstavnik u Hrvatskoj (…) bivši vojni oficir, pukovnik Tom Beriša (…) predložio da se okupimo (u Hrvatskoj)”, rekao mu je Suroi.

Zatim je Suroi opisao kako je izgledao sastanak.

"Bila je to zima 1991. Sastali smo se tamo, uz obezbeđenje hrvatske specijalne policije. (…) Sve je trebalo da bude tajno. (…) Razvila se rasprava (…) u kojoj je Ibrahim Rugova prvog dana bio u manjini. Više ljudi je želelo da ide u rat. Ja, koji sam bio zagovornik nenasilja i donekle kritičan prema Rugovi zbog njegove pasivnosti, video sam da se sve kreće u potpuno drugom pravcu. O tome smo mnogo raspravljali. Bilo je pritisaka da se javno objavi: ‘Dižemo oružje’,“ priseća se Suroi.

Navodno su Hrvati bili spremni da pomognu Albancima oružjem.

"'Postojalo je jasno obećanje Hrvata da bi nam, ako bismo bili spremni, pomogli sa oružjem'“, rekao je Suroi. 'Ali kako?', pitao sam Vetona, 'kad Hrvati tada nisu imali dovoljno oružja ni za sebe'", naveo je Martens.

Suroi mu je dalje objasnio kako je dalje tekla rasprava na Kosovu.

"Da, ali postojali su načini. (…) Ideja je bila da se (oružje) transportuje preko Albanije na Kosovo. To je postala velika rasprava o mnogim stvarima koje su tada bile vrlo zastrašujuće. … Neki od nas su se veoma glasno protivili tom pravcu i objasnili zašto to ne bi trebalo da uradimo", naveo je Suroi.

Objasnio je Martensu zašto su Albanci na kraju odlučili da se ne upuštaju u sve to.

"Ne samo zbog naših nenasilnih uverenja, već i zbog geopolitičkih, geostrateških (…) i vojnih razloga – to jednostavno ne bi funkcionisalo. (…) Nismo imali strukturisanu teritorijalnu odbranu kakvu su imali Slovenci i Hrvati. Drugo, nismo imali policijsku strukturu koju bi mogli pretvoriti u vojsku, kao što su to uradili Hrvati, Slovenci, pa čak i Bosanci. Tako da ništa od toga nije bilo nešto što bismo mogli iskoristiti za izgradnju vojne strukture.Naši regruti su bili raspršeni širom Jugoslavije. Gotovo 20% regruta u bivšoj Jugoslaviji bili su etnički Albanci, a veliki broj njih sa Kosova. Dakle, bilo je mnogo toga o čemu je trebalo razmišljati", rekao je Suroi.

A kako piše Martens, ni Hrvatska im zapravo nije mogla pomoći.

"Nije imala ni dovoljno oružja za sopstvenu odbranu. (Otuda i uvoz kalašnjikova i drugog oružja preko Mađarske, koji je organizovao hrvatski ministar odbrane Martin Špegelj – koji nije znao da ga prisluškuju i da će se naći na televiziji)", naveo je on.

Na pitanje Martensa koji su to albanski lideri tada zagovarali da Albanci ipak uzmu oružje, Veton Suroi je odbio da imenuje bilo koga, rekavši samo: „Najglasniji su bili ljudi iz Severne Makedonije i Crne Gore.“

"Oni su govorili: 'Kosovo, vi počnite rat, mi ćemo vas slediti'. Atmosfera je u to vreme bila vrlo napeta" Srećom, kaže Suroi, Albanci su odlučili da ne krenu putem nasilja.

Ali, to nisu dobro prihvatili u Hrvatskoj, navodi Martens.

"Predsednik Tuđman to nikada zapravo nije oprostio Rugovi. Dugo mu je to zamerao", rekao je Suroi.

Ipak, odnosi između Kosova i Hrvatske generalno su bili odlični.

"Imali smo veoma dobre kontakte sa Hrvatskom, i Hrvatska nam je bila od velike pomoći. (…) Bili su veoma, veoma od pomoći. Postojala je posebna veza sa Hrvatima, jer su mnogi od njih proveli zatvor zajedno sa Ademom Demaćijem. I tako, kada je Demaći izašao iz zatvora, mnogi njegovi prijatelji iz zatvora su nas zapravo snažno podržavali. Mnogi od nas, uključujući i mene, dobili su pasoše u Hrvatskoj, kako bismo mogli da putujemo. Bilo je mnogo oblika podrške", rekao je Suroi.

Na primer, Hrvatska je nudila podršku svakom albanskom regrutu na svojoj teritoriji koji bi dezertirao iz Jugoslovenske narodne armije (JNA).

"Razgovarali smo sa Hrvatima, i oni su se složili da će, u tačno određenom trenutku kada dr. Rugova izađe na radio i kaže: 'Svi albanski regruti, napustite vojsku! Ovo nije naš rat. Otiđite i prijavite se u prvu hrvatsku policijsku stanicu' – to biti omogućeno. I Hrvati su održali reč. Svi ti ljudi koji su napustili vojsku, dobili su dokumenta, civilnu odeću i prevezeni su do prve granice – Mađarske, Slovenije ili gde god da je bila", rekao je Suroi u razgovoru sa Martensom.

Martens je za napisao da mu je kosovski istoričar i autor Škelzen Gaši rekao da se "zapisnici sa razgovora u Stubičkim Toplicama nalaze u privatnom arhivu Mahmuta Bakalija, kosovsko-albanskog lidera iz komunističkog perioda koji je učestvovao na tom samitu".