Dve države bi mogle da brane čitavu Evropu umesto SAD: Makron predlaže panevropski nuklearni štit

Tramp do sada nije eksplicitno zapretio povlačenjem američkih nuklearnih snaga iz Evrope. Međutim, predsednik je prošle nedelje izjavio da želi da prepolovi američku potrošnju na odbranu, posebno na nuklearno naoružanje. Tramp često omalovažava NATO, koji je ključ evropske bezbednosti. Prošle godine je ohrabrio Rusiju da „radi šta god želi“ državama članicama koje, po njegovom mišljenju, troše premalo na odbranu.

Američki sekretar za odbranu Pit Hegset upozorio je ministre odbrane NATO-a u Briselu da odbrana Evrope više nije strateški prioritet, te je otvorio mogućnost povlačenja američkih trupa. U uvredljivom govoru na Minhenske konferenciji o bezbednosti, minimizirao je pretnju koju predstavlja Rusija. „Amerikanci više neće biti naivni i dozvoliti Evropljanima da ih iskorišćavaju“, rekao je.

Ovi, bez presedana, napadi na odnose između SAD i Evrope izazvali su stvarni strah od štetnog, možda i trajnog raskola sa Vašingtonom. Upravo u ovom nestabilnom kontekstu, francuski predsednik Emanuel Makron sazvao je hitan samit u Parizu sa evropskim liderima, uključujući i britanskog premijera Kira Starmera. Očekivalo se da će glavne teme sastanka biti budućnost Ukrajine i njene odbrane, kao i predstojeće američko-ruske „mirovne pregovore“ iz kojih će Evropa verovatno biti isključena.

Međutim, još veće pitanje nadvilo se nad samitom: kako organizovati kolektivnu evropsku odbranu u kontekstu smanjene, nepouzdane ili potpuno nepostojeće podrške SAD, uz otvorene nuklearne pretnje osnažene Rusije? Boris Pistorijus, nemački ministar odbrane, predvideo je da bi Putin mogao da napadne barem jednu NATO državu u narednih pet godina. Poljska i baltičke zemlje izražavaju slične strahove.

Generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, pozvao je svih 32 članice da povećaju potrošnju na odbranu. Mnoge zemlje, uključujući Britaniju, izgleda spremne su da to učine. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, razočaran onim što se u Kijevu doživljava kao američka izdaja, rekao je na Minhenskoj konferenciji da je vreme za stvaranje „evropske armije“. Ova ideja odavno je zagovarana od strane Makrona, koji je strastveni pobornik jače, integrisane i samostalnije evropske odbrane, sa smanjenom zavisnošću od SAD.

Upravo Makron predvodi debatu o panevropskom nuklearnom štitu. Ovu ideju ponovo je istakao u govoru na École de Guerre u Parizu 2020. godine, kada je predložio „strateški dijalog sa našim evropskim partnerima o ulozi francuskog nuklearnog odvraćanja u kolektivnoj bezbednosti“. Ponudu je ponovio 2022. i ponovo prošle godine.

Francuska ne predlaže da svoj nezavisni nuklearni arsenal odnosno "force de frappe" koji broji oko 290 bojevih glava i deluje van NATO komandne strukture, stavi pod kontrolu drugih zemalja ili EU. Makron, kao i njegovi prethodnici, naglašava da postoji „evropska dimenzija“ francuske nuklearne strategije. Na primer, ako bi Berlin bio suočen sa nuklearnim uništenjem, Pariz bi to doživeo kao direktnu pretnju i sebi.

„Francuski lideri imaju tri glavne brige“, navodi se u analizi Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS).

„Prvo, postoji visok rizik da bi Tramp mogao da se povuče iz NATO-a ili da makar značajno smanji američke konvencionalne snage u Evropi. Drugo, on bi takođe mogao da smanji broj američkog nuklearnog oružja trenutno raspoređenog u Evropi, iako trenutno nema mnogo dokaza koji podržavaju tu mogućnost. Treće, i najvažnije, američki predsednik koji ne voli ili odbacuje mnoge evropske zemlje verovatno neće rizikovati američke živote za Evropu.“ Ovaj argument kruži u Francuskoj još od vremena generala Šarla de Gola, koji je stvorio force de frappe (nuklearnu silu odvraćanja), uz tvrdnju da bi, ako dođe do sukoba, SAD koristile nuklearno oružje da zaštite Boston, ali ne i Bulonj, Bratislavu ili Bognor Redžis.

Nuklearna debata u Evropi

Makronov predlog postavlja brojna složena pitanja: ko bi imao ovlašćenje da upotrebi „evropeizovano“ nuklearno oružje? Ko bi finansirao njegovu modernizaciju i proširenje? Da li bi takav potez dodatno pogoršao situaciju, ubrzavajući američko povlačenje?

Nemačka, koja bi bila ključan partner u ovom projektu, ima podeljene stavove. Kancelar Olaf Šolc i Zeleni se snažno protive, kao i francuska levica i krajnja desnica. Međutim, Fridrih Merc, verovatni budući kancelar, navodno je zainteresovan. Manfred Veber, vodeći nemački konzervativac, rekao je prošle godine za Gardijan da neizvesnost u vezi sa Trampom znači da je vreme da se ozbiljno razmotri Makronova ponuda. Takođe je pozvao na „novo poglavlje“ u saradnji sa Velikom Britanijom.

Britanija – ključni faktor?

Britanska uloga u ovom projektu takođe je predmet rasprave. Kristijan Lindner, još jedan visoki nemački političar, postavio je pitanje pod kojim političkim i finansijskim uslovima bi Pariz i London bili spremni da prošire svoje nuklearne kapacitete u korist kolektivne bezbednosti.

Studija IISS ističe da su Britanija i Francuska „prirodni partneri“ u jačanju evropskog nuklearnog odvraćanja. Njihovi arsenali zajedno broje oko 520 bojevih glava, što je brojčano ekvivalentno trenutnoj kineskoj nuklearnoj sili. Ova činjenica bi mogla poslati snažniju poruku Rusiji.

Međutim, razvoj zajedničkog britansko-francuskog nuklearnog kišobrana bio bi politički izazovan za Kira Starmera. To bi pokrenulo pitanja o suverenoj kontroli, što bi izazvalo otpor evroskeptične desnice. U okviru Laburističke partije, mnogi bi to videli kao eskalaciju nuklearne pretnje. Putin bi to sigurno doživeo kao provokaciju, a sličnu reakciju mogao bi imati i Tramp.

Ipak, kako ističe analitičar Džozef de Vek u Internationale Politik Quarterly, vremena se brzo menjaju. Vlade hitno moraju da pronađu rešenja za sve dublju evropsku bezbednosnu krizu. „Evropljani možda više nemaju luksuz da postepeno integrišu svoje bezbednosne strukture“, napisao je De Vek. Proširenje britanskih i francuskih nuklearnih garancija na celu Evropu, uključujući Ukrajinu, ideja je čije je vreme došlo.