0
U oktobru, evropski lideri okupili su se u Briselu sa planom da ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom uruče ključni poklon: kredit od 140 milijardi evra, obezbeđen ruskom zamrznutom imovinom koja se nalazi u Belgiji. Cilj je bio da se Ukrajini garantuje finansijska stabilnost i sposobnost da se dve godine odupre ruskoj agresiji. Međutim, sve je propalo zbog jednog čoveka — belgijskog premijera Barta de Vevera.
De Vever, poznat kao politički nepredvidiv i sklon oštrim izjavama, odbio je da dozvoli da belgijska institucija Euroclear postane garant takvog kredita. Upozorio je kolege premijere da bi Belgija, u slučaju ruske tužbe, mogla sama da snosi troškove od preko 100 milijardi evra: „To je potpuno luda ideja“, rekao je. Uveče je zahtevao da se svi zaključci samita izbrišu ili preprave — i izbrisana je svaka referenca na korišćenje ruske imovine za finansiranje Ukrajine.
Ova odluka zatekla je evropske lidere i ozbiljno oslabila poruku jedinstva u trenutku kada je Donald Tramp ponovo otvorio svoj mirovni plan i vrši pritisak da Zelenski prihvati dogovor nepovoljan za Ukrajinu, piše Politiko. Jedan evropski zvaničnik rezignirano je rekao: „Rusi se sada sigurno ludo zabavljaju.“
Pročitajte još:
Belgijski stav je oblikovan kombinacijom pravnog rizika, nacionalne politike i geopolitičkog straha: Belgija strahuje od ruskih kontraudaraca, finansijskih i hakerskih.
Euroclear — ključna belgijska finansijska institucija — upozorila je De Vevera da bi zaplena ruske državne imovine bila ozbiljan presedan.
De Vever već teško obezbeđuje 10 milijardi evra za sopstveni nacionalni budžet, pa je odbio ideju da Belgija preuzme rizik 10 puta veći od toga.
Problem je dodatno pogoršan nesporazumima: belgijski ambasador pri EU, Piter Mors, slao je u Brisel signale da su „napredak i dogovor mogući“, nesvestan da premijer oštro misli suprotno. Tek na dan samita postalo je jasno da je Belgija blokirala ceo projekat.
Stvari su eskalirale kada je novi nemački kancelar Fridrih Merc javno pozvao da Evropa „krene u korišćenje zamrznutih ruskih sredstava“. Belgičani su to doživeli kao pritisak i politizaciju teme u trenutku kada su pokušavali da u tišini postignu dogovor o garancijama.
Uprkos naporima Ursule fon der Lajen i Antonija Košte, De Vever ostaje nepokolebljiv. „Nećemo stavljati stotine milijardi na leđa Belgije. Ne danas, ne sutra, nikada“, izjavio je.
Stvari dodatno komplikuje SAD. Zvaničnici Trampove administracije Briselu su jasno poručili da oni imaju sopstvene planove za rusku imovinu — da je posle mirovnog sporazuma vrate Moskvi i da deo profita od obnove Ukrajine ide SAD. To je izazvalo ogorčenje među Evropljanima, ali i povećalo pritisak da EU pronađe sopstveno rešenje.
U evropskim prestonicama jača frustracija. Estonski sekretar Jonatan Vsevjov oštro je ocenio: „Izgubili smo mnogo vremena.“ Diplomate upozoravaju da se sada približava ključni samit 18. decembra, a Evropa još nema dogovor.
Belgija insistira da se razmotre druge opcije: države članice bi mogle direktno da daju novac (što je malo verovatno), ili EU može ponovo zajednički da se zaduži (što mnoge zemlje ne žele). Sve više se priča o „planu B“ — privremenom most-kreditu dok se ne reši pitanje ruske imovine.
Brisel je nedavno pogodio talas misterioznih dronova oko vojne baze i aerodroma, a neki zvaničnici veruju da je to „hibridno upozorenje“ Moskve. Ako bi Belgija odobrila korišćenje ruskih sredstava, strahuje se da bi sabotaže i sajber-napadi bili još intenzivniji.
Tu je i Viktor Orban: mađarski lider, saveznik Putina, mora svakih šest meseci da potvrdi glasanje o sankcijama koje zamrzavaju rusku imovinu. Ako Orban odluči da ne produži sankcije — cela konstrukcija pada, a Belgija bi se izložila i politički i finansijski.
Kako zima stiže, napetost raste. Merc upozorava: „Ruski napadi jačaju. Ukrajina hitno treba našu podršku.“ Ursula fon der Lajen pokušava da progura pravni okvir, ali Belgija se ne pomera.
Jedan diplomata rezignirano je pitao: „A šta je sa Ukrajinom? Čija je koža u igri, ako ne njihova“
Na kraju, ostaje veliko pitanje: Može li EU — savez 27 zemalja različitih interesa, slabih vlada i suprotstavljenih ambicija — da donese istorijsku odluku kada je najpotrebnija? Ili će, kako je rekao jedan diplomata, „to ostati pitanje na koje niko ne zna odgovor“?
