13
Rakel Selina Rodrigez pažljivo šeta kroz Vega de Tilopozo, nekada zelenu močvaru u slanoj ravnici Atakame, u Čileu. Danas je ta ravnica suva i ispucala, sa rupama koje su nekada bile bare.
„Ranije je Vega bila sva zelena“, kaže ona. „Teško ste mogli da razaznate životinje zbog guste trave. Sada je sve suvo“, dodaje, pokazujući na nekoliko lama koje pasu na oskudnoj biljci.
PROČITAJTE JOŠ:
Generacijama unazad, njena porodica je ovde uzgajala ovce. Kako se klima menjala i kiša prestajala, tako je i trave bilo sve manje, otežavajući uzgoj stoke. Međutim, situacija se dodatno pogoršala kada su rudarske kompanije za litijum počele da otimaju vodu iz ovog područja.
Ispod slanih ravnica pustinje Atakame nalaze se najveće svetske rezerve litijuma – mekog, srebrno-belog metala, koji je ključna komponenta baterija za električne automobile, laptopove i solarne sisteme za skladištenje energije.
Kako svet prelazi na obnovljive izvore energije, potražnja za litijumom naglo raste. Prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA), globalna potrošnja litijuma bila je oko 95.000 tona 2021. godine, a do 2024. se više nego udvostručila na oko 205.000 tona. Očekuje se da će do 2040. dostići preko 900.000 tona.
Veći deo ovog povećanja potražnje dolazi od baterija za električne automobile, što pokreće i brojne investicije. Čile je drugi najveći proizvođač litijuma na svetu, odmah iza Australije. Vlada je 2023. godine pokrenula Nacionalnu strategiju za litijum, sa ciljem povećanja proizvodnje kroz delimičnu nacionalizaciju i privlačenje privatnih ulaganja.
Planirano zajedničko ulaganje čileanskih kompanija SQM i državne Codelco dobilo je regulatorno odobrenje za eksploataciju litijuma do 2060. godine, sa planom godišnjeg vađenja od najmanje 2,5 miliona metričkih tona metalnog litijuma.
Rudarske kompanije uglavnom vade litijum pumpanjem slane vode iz podzemnih slanih ravnica do isparivača na površini. Ovaj proces zahteva velike količine vode, što dodatno ugrožava regiju koja je već sklona sušama.
Faviola Gonzalez, biolog iz lokalne autohtone zajednice koja radi u Nacionalnom rezervatu Los Flamenkos, prati promene u ovom osetljivom ekosistemu. Taj rezervat je dom ogromnih slanih ravnica, močvara i laguna, u kojima živi oko 185 vrsta ptica.
„Lagune su sada manje, a broj flamingosa se smanjuje“, kaže Faviola. Rudarenje litijuma utiče na mikroorganizme u vodi, hraniteljima ptica, narušavajući ceo lanac ishrane. Ove godine su se ptići flamingosa prvi put u 14 godina izlegli na tom području, ali ih je „malo“, i to zbog blažeg smanjenja vađenja vode 2021. godine.
Andske podzemne vode su veoma stare i sporo se obnavljaju. „Ako crpimo više vode nego što se vraća, slane ravnice Atakame ostaće bez vode“, upozorava Faviola.
Pored ptica, ugrožena je i flora – trećina autohtonih stabala rogača na imanjima rudarske kompanije SQM je počela da umire od 2013. godine.
Iako rudarske kompanije tvrde da uvode nove tehnologije za smanjenje štete, lokalni stanovnici su skeptični. Boje se da se Atakama koristi kao „prirodna laboratorija“ i da nove metode, poput hvatanja isparene vode i njenog ponovnog ubrizgavanja u zemlju, možda neće uspeti da zaštite prirodu.
Sara Plaza, čija je porodica takođe uzgajala stoku u zajednici, zabrinuto kaže da nivo vode pada od 2005. godine, a rudarenje ne prestaje. Suze joj naviru dok govori o budućnosti:
„Slana ravnica proizvodi litijum, ali jednog dana će ga ponestati. Rudarenje će prestati. A šta ćemo mi? Bez vode i poljoprivrede, kako ćemo živeti? Možda ja to neću doživeti, ali naša deca i unuci hoće.“
Serhio Kubiljos, predsednik udruženja zajednice Peine, kaže da su morali da menjaju ceo sistem za snabdevanje vodom, strujom i prečišćavanje zbog nestašice vode.
„Postoji problem klimatskih promena, ali glavni uticaj je izazvan rudarenjem“, ističe on. Dodaje da se odluke donose daleko u Santijagu, daleko od lokalnih zajednica.
Serhio poziva vlasti da uključe autohtone narode u procese donošenja odluka, jer oni žive na ovom području vekovima i najbolje poznaju njegove potrebe i ograničenja.
Slana ravnica Atakame simbolizuje globalnu dilemu. Klimatske promene uzrokuju suše, dok se jedan od glavnih načina borbe protiv njih – rudarenje litijuma – pokazuje kao dodatni izazov za životnu sredinu i lokalne zajednice.
Dok zagovornici rudarenja ističu koristi u vidu radnih mesta i ekonomskog rasta, mnoge starosedeoce zanima samo jedno – zašto oni moraju da plate cenu.
„Mislim da litijum može biti dobar za gradove“, kaže Rakel. „Ali je loš za nas. Ne živimo kao nekada. Kradu nam vodu, a gubimo naše svete ptice.“
Faviola podseća da elektrifikacija nije jedino rešenje za klimatske promene i da razvijene zemlje, poput SAD i Evrope, troše mnogo više energije od Južne Amerike i njihovih starosedelačkih zajednica.
„Za koga su ti električni automobili? Za Evropljane i Amerikance, a ne za nas. Mi emituju mnogo manje ugljenika, ali nam kradu vodu i uništavaju prirodu.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
