Boris Dežulović o smrti devojčice koju su mučili roditelji

Piše: Boris DežulovićIspala je na koncu sveta uskrsna nedelja, tačno na vreme da Hrvati čista srca i želuca stignu da ručaju svoju tradicionalnu jagnjetinu s krompirima, mladim lukom i šarenim jajima, zaliti je gemištom i pojesti onda babinu sirnicu, pa svečano podrignuti i prionuti naposletku kauču i pametnom telefonu, da tamo - između dve generičke poruke sa zalaskom sunca, zečićima, leptirićima i sretnim Uskrsom ispunjenom Božjim blagoslovom – užasnuto kriknuvši otkriju kako je u zagrebačkoj Klinici za dečje bolesti upravo umrla mala Nikoll, dvogodišnja devojčica čiju su borbu za život bez daha pratili gotovo celu Veliku nedelju.Sve je tako bilo namešteno za još jedan nepodnošljiv masovni festival javne tuge, kuke i leleka, naricanja i r.i.p.ovanja: opet obredno lupanje šakama u prsa, čupanje kose i pokajničko priznavanje opštenarodne krivice, opet ostavka za ministra, dugogodišnji zatvor za socijalne radnike i smrtna kazna za bezdušne roditelje, opet crveni lampioni na pločnicima i jata malih bucmastih anđela na društvenim mrežama. I među njima ovaj put mala Nikoll, najmanja od svih, goluždravi anđelčić paperjastih krila koji još nije ni naučio da leti, položena u Hristovo naručje kao u gnezdo, da u nedeljno popodne uskrsne zajedno sa Njim i ostatak večnosti provede sa svojim Biološkim Ocem.Pa je sve nekako lakše: kad se uvere da je mala Nikoll gore na sigurnom, zanavek udomljena kod Svete Porodice, zaštićena i voljena, Hrvati mogu da se posvete sledećem anđelu i novom festivalu javne tuge i pravednog gneva, pa da uz pločnik pale crvene lampione za dečaka kojeg će već sutra na tom mestu neregistrovanom nemačkom limuzinom pregaziti sin uglednog preduzetnika, ili za onu malu heroinu palu u bici sa zloćudnim tumorom i bezdušnom državom, ili za devojčicu čiji će nenačeti život prekinuti tona opeke sa fasade rastresene potresom, ili za mališana koji se igrao očevim kalašnjikovom, ili za one blizance koji će zajedno skočiti pod vlak zbog neke paklene društvene igre, ili za onog anđela koga će pijani otac ubiti golim rukama, baš kao onu devojčicu prošle godine, kako se ono zvala, onaj mali anđeo koga je batinama ubila rođena majka i za koju smo se molili celiu Veliku nedelju, sve dok nije umrla u uskrsnu nedelju.Za ožalošćene Hrvate imam, međutim, jednu depresivnu i lošu vest, ukoliko depresivnije i lošije vesti uopće može biti: nema Boga.Ne kažem, bilo bi lepo i bilo bi nam svima lakše, ali nažalost, Njega nema: nema čudesnog uskrsnuća, nema krilatih anđela, nema rajskih poljana, nema večnog života kod Biološkog Oca, nikad ga nije ni bilo. Ovaj mali, prekinuti život bio je jedini kojega je Nikoll ikad imala i jedini koga će ikad imati, njena jedina šansa. Te kratke dve godine, ta godina i po u domu nekih dobrih ljudi i tih pola godine u domu bioloških roditelja, pod paskom hrvatske države i zaštitom njenog socijalnog sistema, sve je što je mala Nikoll ikad imala: jedan kratki bljesak ljubavi, jedan kratki bljesak bola i to je sve. Dve godine i gotovo. Nema više i nikad više neće biti.Teško je prihvatiti, znam. Najzad, zato smo i izmislili Boga, zato smo spremno i poverovali u uskrsnuće i život večni. Bilo bi nepodnošljivo živeti sa saznanjem da su te dve godine sve zbog čega je Nikoll ikad došla na ovaj svet. Kad bi to bilo tako, ne bi imalo ni razloga ni smisla.Možda je stoga vreme da se malo uozbiljite i shvatite: da, to je bilo tako, i ne, nije imalo ni razloga ni smisla.Ako je, naime, za razliku od veličanstvenog života i katarzične smrti jednog izmišljenog akcijskog superheroja na krstu, stvaran kratkak život i stvarna tragična smrt jedne devojčice i imao ikakva razloga, ako je jedini život koga je Nikoll ikad imala i jedini kog će ikad imati, njena jedina šansa, imao ikakva razumljiva smisla, imao ga je možda tek da vas na uskrsnu nedelju – tražite li uopšte razloga i smisla izvan labave vere u večne livade kojima zuje šareni leptiri i bucmasti anđeli – podseti kako je i ovaj vaš život, kakav god da jest, jedini kojega imate, jedini kojega ste ikad imali i jedini kojega ćete ikad imati. Vaša jedina šansa.Možete ga, naravno, potrošiti kako hoćete, i to jedno od njegovih čuda. Možete biti loši i zli, pa mlatiti svoju djecu, a možete biti i dobri, pa se prigodno, od prilike do prilike, pridružiti masovnom festivalu javne tuge, kuke i leleka, naricanja i r.i.p.ovanja: možete se na Fejsu ritualno lupati šakama u prsa, čupati kose i u pokajničkom obredu priznavati vlastitu odgovornost i krivicu, a možete pravednim gnjevom tražiti i ostavku ministra, dugogodišnji zatvor za socijalne radnike i smrtnu kaznu za bezdušne roditelje.Svakim uplakanim smajlićem i uplakanim anđelčićem, svakim maštovito smišljenim načinom za mučenje i ubijanje roditelja koji su ubili vlastito dete i svakim ritualnim samobičevanjem taj je vaš jedini život, međutim, još malo istiji nego što je bio, sa svakim takvim jedinim životom još su malo istiji i država i sistem koji su ubili malu Nikoll, i koji od vas tačno to – pražnjenje kroz ceremonijalnu tugu i isprazni pravedni gnev – i očekuju. Kao što je svakim lampionom na pločniku i svakom svećom na Fejsu još malo istiji i jedini život onog deteta kojemu još ne znate ime, a kome ćete već sutra paliti lampione i sveće, ubijenom od batina, bačenom s balkona, isključenom s aparata čekajući operaciju u inozemstvu, ili kako već u takvom sistemu deca inače umiru.Ili možete – umesto dekorativne samoodgovornosti i prigodnog masovnog festivala javne tuge, kuke i leleka – preuzeti stvarnu odgovornost i pridružiti se onome, kako se zove, festivalu demokracije, pa već na sledećim izborima iza ugla pokušati promeniti i vlast i državu i sistem kojega već trideset godina jednako ritualno učvršćujete, svaki put malo istijeg nego što je bio.Znam, teško je, nije lako, zaokružiti nešto što nije jebeni HDZ i jebeni SDP i njihovi jebeni trabanti. Znam, teško je promijeniti sistem u kom je socijalna radnica vaša svekrva, šef socijalne službe vaš venčani kum, šef policije nećakinjin muž, državni advokat jetrvin prvi rođak, a pomoćnik ministra zemljak i vlasnik susedne parcele, sistem u kojem vam, sve dok je živa, jedino mala Nikoll nije bila ništa.Možda je zato lakše zapaliti Sabor i povešati celu Vladu o kandelabre na Markovom trgu: to se, za razliku od izbora, može i na Fejsu. I što je najbolje, s minimalnim rizikom za vlastiti građanski komfor.A možete, naravno – i to bez ikakva, i najmanjeg rizika za građanski komfor – odlučiti da takav usrani život nije jedini kojega vi i Nikoll imate, pa izabrati da imate još tri, ili devet, ili barem još jedan, ali bolji i zauvečni: možete onda izmoliti krunicu i preporučiti nesretnu devojčicu vašem Biološkom Ocu i njegovoj beskrajnoj milosti, pa će zahvaljujući vama, vašoj neobičnoj dobroti i ustrajnoj molitvi Nikoll konačno dobiti siguran dom pun ljubavi – neka su puna nebesa slave Gospodinove, hosana u visini! – i večni život u veseloj dečjoj igri s bucmastim anđelima nad širokim cvetnim poljanama.I sve opet ima čvrsta razloga i dokučivog smisla, sve je spremno za još jedan mali božićni rođendan, još jednu malu smrt na Uskrs i još jedan festival masovne javne tuge.Sva je sreća za malu Nikoll na kraju ispala da se tu stvar – ima li Boga – ne pita mene.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram