Ambasada Turske: Osuđujemo razgovor sa ubicom ambasadora

Naime u tekstu je Levonjanon je opisao kako je i zašto ubio turskog ambasadora u Beogradu dalekog 9. marta 1983. godine, što je izazvalo rekaciju ambasade Republike Turske u Beogradu čiju reakciju prenosimo u celosti."Sa velikom tugom smo pročitali intervju objavljen na vašem portalu 24. oktobra sa ubicom našeg ambasadora Galipa Balkara, nastradalog u zverskom napadu 9. marta 1983. godine u Beogradu. Ambasador Balkar je bio jedan od najinteligentnijih i najuspešnijih diplomata koje je iznedrila turska diplomatija. Ovog vrsnog diplomatu, koji je u to vreme imao tek 47 godina i služio svoj prvi mandat kao ambasador, života je lišio čovek  s kojim ste obavili razgovor.

U razdoblju od 1973. do 1994. godine, 34 turskih diplomata i njihovi srodnici (uključujući supružnike i decu) stradali su kao žrtve krvoločnih ubica jermenskih terorističkih organizacija čija imena ne bismo da navodimo ovde. Svi ti uvaženi predstavnici našeg diplomatskog kora pogubljeni su iz rasističkih pobuda i to samo zato što su bili Turci i što su predstavljali svoju državu. Pored turskih državljana, u tim krvavim obračunima ranjavani su ili su stradali mnogi nevini ljudi koji nisu bili u stanju da se brane, kao što je bio slučaj i u Beogradu. Najupečatljiviji primer toga bio je bombaški napad koji su jermenski teroristi izveli na šalteru za ček-in Turske avio-kompanije na aerodromu Orli 15. jula 1983. U ovom napadu je, uključujući i Francuze, život izgubilo 8 ljudi, a 55 je ranjeno. Shodno tome, ogromna je neistina tvrdnja ubice „da im civili nikada nisu meta“, a u prilog tome opet svedoči napad u Beogradu. Sem toga, diplomate se prema međunarodnom pravu takođe smatraju civilima.

Posebno bismo naglasili da su diplomate zvaničnici koji nastoje da, koristeći se svojim jedinim oružjem, veštim verbalnim i pismenim izražavanjem, rade u interesu svojih zemalja, ali i da doprinesu očuvanju mira u svetu. Ničim se ne mogu opravdati postupci ubica koji drže diplomate na nišanu i do te mere su zaslepljeni da bi naudili i lokalnom stanovništvu.Želeli bismo da vas podsetimo da je osoba s kojom ste razgovarali član terorističke organizacije kome su okrvavljene ruke. Žao nam je što vidimo da su terorizam i brutalni zločini u ovom intervjuu, koji ste uradili u ime novinarstva, predstavljeni kao nešto normalno i da je on poslužio kao medijum preko kog hladnokrvni atentator ima priliku da govori o svojim zlodelima. Smatramo da nije potrebno da vas podsećamo da se terorističke organizacije ovim naslađuju. Želeli bismo da razmislite o tome koliko ste povredili bližnje pokojnog Balkara koji su pročitali ovaj intervju, nas, turske diplomate, i porodice nevino stradalih ljudi u napadima.Druga tema na koju želimo da vam skrenemo pažnju jesu događaji iz 1915. Jermenska verzija događaju predstavljena je u intervjuu kao istorijski tačna.

Prvi svetski rat je doneo mnogo muke i nevolje svim narodima koji su u njemu učestvovali, pa tako i osmanskim. Preseljavanje Jermena iz ratnih u neratna područja unutar osmanske teritorije u okolnostima Prvog svetskog rata ne može se nazivati „genocidom“. Činjenica je da su tokom ove mere, preduzete u ratnim uslovima, mnogi Jermeni, inače osmanski državljani, izgubili život zbog zaraznih bolesti, neuhranjenosti ili u napadima razbojničkih četa. Počev od 2014, naš predsednik šalje izraze saučešća zbog nastradalih osmanskih Jermena. Međutim, ti tragični događaji ne mogu se izdvajati iz konteksta perioda u kom su se odigrali niti se mogu nazivati „genocidom“. Da bi se jedan događaj nazvao genocidom, potrebna je odluka nadležnog suda, a kada su u pitanju događaji iz 1915, takva odluka ne postoji.

Ovaj hladnokrvni ubica, koji je oduzeo život našem uvaženom starijem kolegi, hvali se ubistvima koja su počinile jermenske terorističke organizacije nakon Prvog svetskog rata i povezuje taj period sa onim što se danas dešava u Nagorno-Karabahu. Ono što se danas dešava  u Nagorno-Karabahu psihološki je odraz moći koju Jermeni nastavljaju da demonstriraju iako znaju da oni snose svu krivicu. I naša zemlja bi najviše želela da se sukob – započet zbog napada Jermena na liniji prekida vatre 27. septembra, a nastavljen uz stradanja vojnika i civila na obe strane – prekine.

Turska nije bacila oko ni na čiju teritoriju, već samo želi mir i stabilnost u svom regionu. Međutim, Jermenija je ta koja skoro 30 godina, uprkos brojnim rezolucijama UN-a u vezi sa ovim pitanjem, okupira Nagorno-Karabah i ostale azerbejdžanske teritorije u okolini, koja je izmestila više od milion Azerbejdžanaca i tokom rata u Karabahu masakrirala azerbejdžanske civile u Hodžaliju, ne štedeći žene, decu ili stare. Turska podržava Azerbejdžan ne samo zbog specifične i istorijske povezanosti, već zato što je u pravu i zato što je žrtva.

Što se tiče tvrdnji iz intervjua da Jermeni u Karabahu nastavljaju borbu za svoju egzistenciju, da Turska opet planira da širi svoje granice i da gradi novo Osmansko carstvo i da kao takva predstavlja pretnju za Evropu, one ukazuju na nastojanje da se zabašuri zločin koji se odigrava pred očima sveta i da se pridobiju pristalice. Jasno je da pokušaj izgradnje identiteta na govoru mržnje i neosnovanim optužbama neće doprineti ni regionalnom miru niti će doneti dobrobit narodu Jermenije.