"Žao mi je što sam ubio čoveka. Mi smo bili prinuđeni da to učinimo jer je taj čovek predstavljao tursku državu koja nije htela da čuje za nas“, počinje svoju priču za Nova.rs Arutjun Krikor Levonjan, koji je pre 37 godina u Beogradu ubio turskog ambasadora Galipa Balkara. "Sve što se izdešavalo tog dana je velika bol za mene“, nastavlja na lošem srpskom Levonjan. Jezik je naučio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, ali ga je poprilično zaboravio.
Pucnji u Balkara
Toga dana 9. marta 1983. dvojica jermenskih mladića iz Bejruta tada dvadesettrogodišnji Arutjun Krikor Levonjan i dve godine mlađi Rafi Aleksander Elbekjan, stajali su na raskrsnici Bulevara kralja Aleksandra i Resavske (tada Bulevara revolucije i Generala Ždanova) i čekali da se crni mercedes sa turskom zastavicom u kojem je bio ambasador zaustavi na semaforu. Levonjan je stajao na trotoaru pored tadašnjeg Tehnoprometa, a Elbekjan preko puta, ispred bifea Mala Madera (danas je tu restoran brze hrane).
Nekoliko dana pre toga doputovali su iz prestonice Libana u Atinu, odatle drugim letom za Budimpeštu, odakle su se vozom prebacili u Novi Sad gde su odseli i koji im je bio baza. Danima uoči atentata svakog jutra su autobusom dolazili u Beograd gde su osmatrali tursku ambasadu i okolne ulice tražeći najpogodnije mesto i momenat za atentat. Taj trenutak je došao 9. marta u 11.10 pre podne. Kada je automobil stao da sačeka zeleno svetlo atentatori su prišli, Levonjan je pucao na ambasadora, koji se nalazio na zadnjem sedištu, a Elbekjan koji je je stajao na suprotnom trotoaru, pucao je na vozača koji se mašio za pištolj, ali nije stigao da ga upotrebi.
Atentatori su krenuli da beže, a građani koji su se zatekli u blizini pojurili su za njima. U opštem metežu stradao je student Željko Milivojević u koga je, prema presudi, pucao Elbekjan. Postupak dvojice atentatora bio je prvi i jedini slučaj međunarodnog terorizma u Jugoslaviji.
Reporteri Nova.rs zatekli su Arutjuna Krikora Levonjana u Jerevanu. Zakazao nam je sastanak u Muzeju genocida nad Jermenima. Šezdesetogodišnji mršavi muškarac je od tog tragičnog događaja koji je potresao Jugoslaviju vezan za invalidska kolica. Metak jednog policajca koji se našao na ulici u vreme atentata ga je pogodio u kičmu.
Obilazi sa nama postavku muzeja u kome su dokumentovane strahote kroz koje je prošao jermenski narod od kraja 19. veka do 1923. Vrhunac pokolja desio se 1915. usred Prvog svetskog rata. U njemu je stradalo oko milion i po Jermena.
PROČITAJTE JOŠ
Genocid nad Jermenima
„Oni koji su preživeli genocid 1915. godine pokušali su da pokrenu to pitanje u svetu, ali im to nije uspelo. Smatrali su da će im svetska javnost i Međunarodna zajednica pomoći da nadoknade ono što su izgubili, da će Turska odgovarati za svoje postupke, da će se vratiti u svoje domove odakle su oterani i rasejani po celom svetu. Nadali smo se da će svet prihvatiti da se to reši mirnim putem, ali ništa se nije dešavalo. Vreme je pokazalo da je svet gluv i nem i samo je zaokupljen svojim interesom“, kaže Levonjan.
Dok razgovaramo s njim prolazimo pored eksponata u muzeju, a kustos nam objašnjava šta je pred nama. Jermeni su u 19. veku imali veliki kulturni uticaj u Turskoj. Ali, kao i ostali hrišćani bili su građani drugog reda i zbog toga su plaćali porez. Bili su obespravljeni, pljačkani, žene su im otimane. Porazom Turske posle rusko-turskog rata i Jermeni su hteli autonomiju i zaštitu svojih prava.
„Tadašnja politika Turske bila je – nema Jermena, nema jermenskog pitanja“, kaže kustos muzeja.
Odgovor na namere jermenskog naroda je bio brutalan. Grafike iz tadašnje svetske štampe ilustruju masovne grobnice, izbeglice u Bugarskoj, zatim fotografije mučene dece i žena, leševa, odrubljenih glava ispred turskih oficira, obešenih sveštenika… Abdul Hamid u štampi tog vremena nazivan je krvavim sultanom. Već se tada, na samom početku 20. veka za ovaj pokolj koristi reč holokaust.
Šansa za „rešenje“ jermenskog pitanja bio je Prvi svetski rat. Verski poglavari proglasili su džihad protiv nemuslimanskog stanovništva. Talat Paša, jedan od organizatora genocida poslao je telegram guvernerima provincija kojima su naložena ubistva i deportacije jermenskog stanovništva.
Jermenska odmazda prema dželatima
Sada je jasnije zašto je Levonjan želeo da se nađemo u ovom muzeju. Verovatno da bismo bar delimično razumeli motive koji su ga pre 37 godina doveli u Beograd da ubije turskog diplomatu. Jermenska revolucionarna federacija nakon Prvog svetskog rata počela je sa atentatima onih koji su najodgovorniji za zverstva nad njihovim sunarodnicima. Sud u Carigradu je još 1919. u vreme Kemala paše Ataturka osudio organizatore pokolja.
„Dželati, glavni organizatori su promenili imena i krili su se u raznim zemljama. Zato je Jermenska revolucionarna federacija organizovala operaciju Nemezis sa namerom da likvidiraju organizatore genocida. Jermenska ruka pravde ih je pronašla i oni su ubijeni u atentatima“, dodaje Levonjan.
Jednog od najodgovornijih za masakr Talata Pašu ubio je Sogomon Tehlirijan čovek koji je kao dete sa ocem živeo u Valjevu, a posle atentata pod lažnim imenom od turskih agenata krio se u Beogradu.
Ali, ako su organizatori masovnih pokolja nad Jermenima osuđeni, a zatim pronađeni i pobijeni čemu potreba da se ubijaju turski ambasadori koji u vreme tih zverstava ili nisu bili ni rođeni ili su bili deca. Da li je u pitanju osveta?
Svet je bio gluv i nem
„Naši ljudi u dijaspori smatrali su da jermensko pitanje treba da se pokrene mirnim sredstvima. Ali, mlada generacija je shvatila da objavljivanje knjiga i tekstova u svetskoj štampi ne daje rezultat. Mirnim putem bilo je nemoguće skrenuti pažnju na jermenski genocid. Bilo je besmisleno jer je svet bio nem i gluv. Početkom sedamdesetih godina odlučeno je da se vratimo borbi kroz oružje, da udaramo zvanične turske institucije u svetu. Oni koji su politički naslednici i dalje su držali našu zemlju pod okupacijom i bili su odgovorni za ono što su uradili njihovi preci. Turska i danas negira genocid nad Jermenima, neće da vrati imovinu koji smo izgubili tokom genocida. Nama je cilj bio da skrenemo pažnju svetske javnosti na genocid nad Jermenima. Mi zahtevamo da se on prizna i da Turska vrati našu istorijsku teritoriju. Bili smo prinuđeni na oružanu borbu, ali mi nikada nismo napali obične civile“, objašnjava Levonjan.
Mete su, naglašava Levonjan, bili samo predstavnici Turske i njene politike negiranja genocida nad Jermenima. Kako onda to da je stradao srpski student i da je ranjen još jedan čovek?
Posle ubistva turskog ambasadora građani koji su se zatekli na licu mesta jurili su atentatore. Policajci koji su se zatekli pored poslovnica JAT u blizini crkve Svetog Marka zapucali su prema atentatorima i ranili Levonjana. U toj gužvi ranjen je penzionisani pukovnik Slobodan Brajović koji je bio uhvatio Levonjana, a stradao je i student koga je, po presudi, ubio Elbekjan.
Iako je osuđen i za ubistvo ambasadora i za ranjavanje Brajovića Levonjan i danas negira da je pucao u njega.
Kontroverze oko kalibra
„Sećam se šta se dešavalo i šta sam ja uradio tog trenutka. Taj pukovnik me je obgrlio s leđa. Ja sam levak i držao sam pištolj u ruci. Pucao sam u vazduh. U tom trenutku on me je pustio i ja sam nastavio da trčim prema Tašmajdanskom parku. Kad sam već ušao u park policajac me je pogodio u leđa i ja sam pao i onesvestio se. Ali, posle tri dana istražni sudija mi je rekao da je jedan čovek ranjen. Rekao sam da mi je žao. I danas mi je žao zbog takvog razvoja događaja. To je velika bol za mene. Objasnio sam istražnom sudiji kako sam pucao. Ali posle nekoliko meseci rekli su da sam pucao dva puta, a to nije tačno. To je lako utvrditi jer su imali pištolj i znali su koliko je još metaka ostalo u okviru. Da bih ja ranio tog pukovnika, šta su mi stavili na teret, trebalo je da se postavim u nemoguć položaj (pokazuje rukama, kako bi to trebalo da izgleda). Četiri metka sam usmerio na ambasadora i jednom sam pucao u vazduh. To znaju dobro oni kod kojih je ostao pištolj kao dokazni materijal. Promenili su svoj stav kao da sam dva puta pucao i drugim metkom ranio pukovnika. U stvari desilo se sledeće, policajac koji je prvim metkom povredio pukovnika, a drugim metkom mene. Pukovnika je pogodio metak kalibra 7,62, a moj pištolj je bio 9 milimetara“, ovo je Levonjanova verzija događaja, ali sud je utvrdio da se on otrgao iz ruku Brajovića i pucao u njega.
Ipak, kontroverza oko kalibra je i u to vreme pretila da uzdrma optužnicu u kojoj je stajalo da je Elbekjan, kada ga je student pojurio, pucao u njega. Međutim, obducent koji je veštačio u ovom slučaju zapisao je da je iz tela izvađen metak kalibra 7 milimetara. I jedan i drugi atentator nosili su „duge devetke“
„To nije kalibar koji je imao Elbekjan. Za vreme suđenja doneli su drugi papir u kojem su promenili kalibar na 9 milimetara. Advokati su se bunili kako je moguće da prvog dana bude jedan kalibar, a kasnije usred suđenja da se on promeni“, priseća se Levonjan.
Najbolji advokatski tim
Tim odbrane koji su činili Veljko Guberina, Prijezda Popović i Srđa Popović pokušao je da iskoristi ovu kontroverzu za obaranje optužnice, ali je sud na kraju prihvatio da je bila u pitanju greška veštaka u kucanju.
„Vlasti su tražile da sklonimo Srđu Popovića iz advokatskog tima. Smatrali su ga za nacionalistu. Mi smo insistirali da on bude u timu. Odlično je govorio engleski. Prijezda je govorio francuski. Ja sam srpski učio u zatvoru. Oni su bili profesionalci. Prijezda nam je donosio i hranu“.
Levonjan je osuđen na 20 godina zatvora, ali je odležao samo četiri. Pomilovan je zbog invaliditeta i teških uslova za izdržavanje kazne.
„Zatvor kao zatvor, ali ljudi tamo su bili prijatni. Rekli su mi da razumeju zbog čega sam izvršio atentat. Imam želju da ponovo posetim Srbiju“, kaže na lošem srpskom.
Posle zatvora vratio se u Liban i normalnom toku života, a onda 1990. došao je u Jermeniju.
„Pre atentata imao sam restoran u Libanu, posle atentata sam izgubio sve što sam imao. Kad sam se vratio u Liban počeo sam od nule. Bavio sam se trgovinom, a od 2004. godine sam u građevinskom poslu“.
Levonjan je povremeno u kontaktu sa Elbekjanom koji je živi u Libanu.
„Obojica žalimo zbog srpskih građana koji su stradali. Čak mi je žao i turskog ambasadora kao čoveka. Shvatali smo da smo bili problem za Jugoslaviju, ali nismo imali izbora. Bili smo prinuđeni da tako širimo naš glas po svetu. Nadam se da ću kad tad ponovo da dođem u Srbiju“.
I za stradanje u Nagorno Karabahu krivi Tursku
Levonjan kaže da mu je žao što ljudi i danas stradaju. Za to optužuje politiku turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.
„Rukom Ilhama Alijeva (predsednika Azerbejdžana) i Erdogana sada ima žrtava i sa njihove i sa naše strane. Žao mi je što ljudi stradaju. Ovih dana smo svedoci onoga što se dešavalo i pre sto godina. Tada je bilo jako teško da se čuje jermenski glas o genocidu i nepravdi. Danas se sve promenilo. Svet vidi tu nepravdu, ali i dalje nastavlja da bude nem, gluv i slep. Međunarodna zajednica nema način da zaustavi krvarenje Jermena u 21. veku. Sada se borba odvija u Nagorno Karabahu. To je borba za opstanak Jermena. Ne samo za naš opstanak. Mi se borimo protiv jednog zla. Turska, sudeći po potezima njenog rukovodstva, ima nameru da obnovo Osmanlijsko carstvo i proširi svoje granice. Ta opasnost preti i samoj Evropi“, analizira Levonjan današnju ulogu Turske u sukobu između Jermenije i Azerbejdžana u Nagorno Karabahu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare