Postoji više načina i više parametara prema kojima može da se proceni kulturološki nivo nekog društva, koji po pravilu dalje određuje i sve druge nivoe, uključujući onaj najvažniji, ekonomski. Jedan od najboljih pokazatelja je odnos prema otpadu. Gotovo po pravilu društva koja su iskreno posvećena rešavanju pitanja otpada pripadaju porodici razvijenih. Na njihovim teritorijama su javne površine čiste, povšinske i podzemne vode, zemljište i vazduh su nezagađeni ili im je nivo zagađenja vrlo nizak. S druge strane, ekonomski i kulturološki nerazvijena društva lako se prepoznaju po zapuštenim javnim površinama i zagađenim svim segmentima životne sredine.
Piše: profesor dr Branimir Jovančićević, Skupštinski odbor za zaštitu životne sredine, poslanički klub Demokratske stranke
Kvalitet životne sredine neke države lako može da se vidi, ili lako može da se oseti. Koliko je ona lepa ili koliko je zdrava, zavisi od niza mera koje se sprovode. Najvažnija među brojnim merama je reciklaža. Društva koja u okviru svojih strategija o otpadu imaju reciklažu kao uobičajenu, rutinsku, opšteprihvaćenu metodu zbrinjavanja otpada, su ona koja se lako prepoznaju po lepoj i zdravoj životnoj sredini. U takvim sredinama sve je lepše. Građani takvih država su zadovoljniji, srećniji, zdraviji i duže žive.
Reciklaža predstavlja najvažniju kariku u procesu cirkularne ekonomije. S te strane, njena primena ima svoj vrlo važan ekonomsko-tehnološki aspekt. Recikliranjem može da se pokrije oko 40 odsto potreba u sirovinama. Potpuno opravdano grupi od šest glavnih prirodnih resursa – voda, vazduh, ugalj, nafta, prirodni gas i minerali, može da se pridruži kao sedmi, reciklažni otpad.
Povećanjem udela reciklažnog materijala u ovoj grupi materijala od opšte važnosti, smanjio bi se udeo svih drugih koji pripadaju prirodnim resursima. Na taj način pritisak na našu planetu bi se smanjio, čime bi joj se, u krajnjem slučaju, produžio vek trajanja. Jer, ukoliko bi se i u budućnosti nastavila eksploatacija prirodnih resursa u meri kako se to čini poslednjih pedeset godina, vrlo brzo bi se narušile ekohemijske ravnoteže koje su uspostavljane od pojave procesa fotosinteze na Zemlji, pre oko dve milijarde godina. To bi značilo i kraj uslova za opstaanak života na planeti.
Prema skorašnjim podacima Evropske asocijacije za životnu sredinu, Austrija i Nemačka prednjače u Evropi sa nešto više od 60 procenata otpada koji se reciklira. To su u isto vreme i ekonomski najrazvajenije zemlje našeg kontinenta. Do ovog nivoa reciklaže Austrija je, došla nakon skoro 15 godina intenzivne edukacije stanovništva. Ona je obuhvatila paralelne procese kojima je stanovništvo učilo šta je sve potrebno da se takav proces izvede, i koliki je značaj reciklaže i sa tehnološkog aspekta i sa aspekta zbrinjavanja otpada, odnosno zaštite životne sredine.
U Srbiji se reciklira oko pet odsto otpada. Ovaj obim je u službi ekonomskog profita nekoliko reciklažnih kompanija. Za naše celokupno društvo ovo je zanemarljiv nivo i u tehnološkom i u ekološkom smislu. On je proporcionalan našem ukupnom odnosu i našim ukupnim aktivnostima koje su u službi zaštite životne sredine. Prepoznatljiv je na svakom koraku. Javne površine su nam zatrpane svim vrstama otpada.
Da bi se stekao utisak, i procenilo stanje životne sredine u Srbiji nije ni potrebno da se rade hemijske analize zagađujućih supstanci u vodi, zemljištu i vazduhu. Eventualno, samo da bi se definisale i na molekulskom nivou.
U Srbiji postoji jedan broj građana koji je svestan značaja koji ima zdrava i lepa životna sredina. Međutim, procenat tog dela stanovništva je vrlo nizak. On na žalost ne može da parira neuporedivo višem procentu ekološki neobrazovanog stanovništva. Iz takvih krugova je formiran i upravljački aparat. Iz kompatibilnosti tog tipa svakako ne može da se izrodi ekološka svest potrebnog nivoa.
Na delu je jedna vrlo opasna društvena stranputica: zašto bi aktuelna vlast uopšte bilo šta radila, kad u ovakvim okolnostima obrazovanje građana radi podizanja nivoa ekološke svesti ne doprinosi političkom rejtingu. Zbog toga ona i ne pomišlja da otpočne istinsko obrazovanje o reciklaži kao najvažnijoj karici u procesu zaštite životne sredine. Stanovništvo i potencijalni investitori tako ostaju nespremni za ovaj zahtevni proces. Ne čudi što onda kontejneri za sortiranje otpada kod svesnih i ekološki obrazovanih građana izazvaju samo kiseli osmeh.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare