35
“U političkoj i staklenoj radnji Srbije bio bih još jedan slon koji bi napravio dar-mar bez ikakve potrebe. Ja ni kao glasač nisam posebno uspešan, a kao bilo kakav političar sa bilo kakvim elementima vlastima bojim se da bih bio još gori”, kaže u intervjuu za Nova.rs Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je jedan od četiri predsendička kandidata koja su u anketi Nova.rs izabrale ugledne javne ličnosti.
Prošle nedelje, pred prvi rođendan našeg portala, redakcija Nova.rs preuzela je na sebe zadatak da uz pomoć javnih ličnosti, ljudi od renomea i integriteta, pomogne da Srbija dobije najboljeg mogućeg predsedničkog kandidata. Jedan od četiri kandidata kome su oni dali najviše glasova je upravo akademik Kostić.
„Naravno da sam zahvalan svakom ko o meni misli dobro. Na žalost, ja ne mogu da se pridružim njima, jer o sebi kao o političaru mislim prilično loše. To nije neka vrsta nekog mog pokušaja da budem skroman. Ja sam to u nekoliko intervuja rekao – nikad, ni po koju cenu, ni u kojim okolnostima. Ja bih što se toga tiče u političkoj i staklenoj radnji Srbije bio još jedan slon koji bi napravio dar-mar bez ikakve potrebe. Ja ni kao glasač nisam posebno uspešan, a kao bilo kakav političar sa bilo kakvim elementima vlastima bojim se da bi bio još gori“.
Kažete da ne biste bili dobar političar, a recimo, izgovarali ste neke neprijatne istine o Srbiji. Mislite li da političari u Srbiji zapravo ne mogu da budu ili jednostavno nisu iskreni?
Političari nisu nigde u svetu iskreni, iz prostog razloga što politika sa sobom nosi sve one probleme koji u nekom trenutku može da nosi javno mnjenje, koje misli drugačije. Ili, ako nešto što izgovorite nije drago kolektivnom uhu, vi nosite konsekvence. Ono što sam ja izgovarao je pokušaj jednog građanina koji misli da ima obavezu da razmišlja o svemu, da kaže. Naravno, nijednog trenutka, i mnogo puta sam to naglašavao, da mi ideja nije da sam u pravu, nego je to moje mišljenje, koje sam najčešće menjao pod uticajem svojih sinova. Sa njima vodim političke razgovore. Kad god bih ja nešto rekao, oni su me hvalili među rodbinom i među prijateljima da, otprilike, ono što ja kažem, verovatno će biti suprotno. Toliko sam i u porodici uspeo da steknem ugled kao politički analitičar.
Nova.rs bira predsedničkog kandidata
Teniser, pisac, vladika: Ko je bolji predsednički kandidat
Sudija i akademik već viđeni za Andrićev venac
Da li je vreme da Srbija dobije predsednicu
Po vašem mišljenju, kakav je predsednik potreban Srbiji?
Jako mi je teško da zamislim idealno tipskog predsednika, pogotovo u Srbiji u ovom trenutku, ali neka to bude onaj predsednik koji će na fer i poštenim izborima dobiti većinu glasova. Ne vidim drugačiji način i to je ime demokratije. Da li će to da mi se sviđa sutra, danas, prekosutra, juče… to je moje građansko pravo. Bojim se da u ovom trenutku parlamentarne demokratije, mislim na poslednjih 20-30 godina, zapravo je to jedini način, naravno da pod uslovom da svi oni imaju mogućnost da izlože ono što je njihov politički program.
Nisam od onih koji misle da je narod skup nepismenih ili polupismenih mediokriteta koje je lako lagati. Moje životno iskustvo, ali i iskustvo u samoj Akademiji, mi ukazuje da postoji nešto što je i institucionalna mudrost, ali mudrost tog, kako sa podozrenjem ponekad izgovoramo, puka. Moram da kažem da sam neke od najlucidnijih analiza uspevao da dobijem od ljudi koji su zapravo u strukturama od kojih ne očekujete pametne reakcije.
Na primer, to je rečenica koja je iz kraja odakle potiče moja porodica, a koju je izrekao jedan političar, polupismeni seljak: puna kola – sitna drva. Ja nisam mogao da nađem adekvatniju definiciju nego što je taj čovek rekao.
Pomenuli ste da bi za vas bio najbolji predsednik onaj koji pobedi na fer i poštenim izborima. Da li je u Srbiji moguće održati fer i poštene izbore? Biće za godinu dana.
Ne bih ulazio u diskusiju sadašnjeg trenutka, jer kada god sam nešto, pogotovo u sadašnjem trenutku, to bi imalo drugačije konotacije. Ja ne mislim da smo mi u bilo čemu bolji od drugih. Mi smo ljudi koji smo neprikidno u sinusoidima – ili sami sebe pljujemo ili smo najveći, najjači, najviši… među svim narodima na svetu. Nismo mi bolji od drugih, ali ni od jednog naroda nismo ni za nijansu gori. Prema tome, ako su mogli drugi, možemo i mi. Ja u to ne sumnjam.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
