0
Ratko Božović, sociolog kulture, u intervjuu za “Novu” kaže da je Aleksandru Vučiću sada najvažnije da dobije na vremenu, odoli pritiscima i dogovori sa sobom kako da se izađe iz očiglednog ćorsokaka u koji je saterao državu. On za naš list govori i o neodgovornosti lidera opozicije, institucijama u Srbiji koje su “čist višak i čist trošak”, o momentu u kom nestaje strah kod građana…
Približava se jesen, odnosno istek roka koji je Aleksandar Vučić sam sebi postavio za odlazak sa čela SNS. U isto vreme najavljuje formiranje ‘srpskog bloka’, ali bez previše detalja – ne zna se da li je reč o stranci ili savezu stranaka. Šta će Vučiću nova politička organizacija?
Čini mi se da se već od sumorne jeseni približavamo zimi naše političke dezorjentacije. Formiranje političkog bloka vidim kao nemoguću misiju, koja i kad bi se skrpila u njoj bi forma i privid prevladali organska svojstva i stranke ili saveza stranaka. Nije neumesna šala da bi to ličilo na socijalistički savez radnog naroda, što bi poprimilo svojstva političke arheologije. A u stvari to i jeste arheologija – vraćanje na predpolitičko doba i onaj takozvani jednostranački pluralizam koji se uveliko zagovarao. Pošto se, ipak, ne zna šta je pesnik hteo da kaže, ostaju nam puka nagađanja. Možda je zamišljena krovna organizacija sa više bliskih stranaka okupljenih u zajedničkom bloku sa dominirajućim naprednjacima kao uvertira u nove izbore 2024. bez rasipanja glasova, posle ove najteže zime u istoriji Srbije koja nas čeka, kako je rekao predsednik.
Nova organizacija može biti i izgovor za odlazak prvaka sa čela vladajuće stranke. Tako bi on otišao sa čela SNS i stao na čelo srpskog bloka, a igra oko prestola bi mogla da se nastavi i ne bi bila neizvesna. Štaviše, ona bi se učvrstila. Njemu je inače i mnogo malo. U blok bliskih stranaka mogle bi se naći one snage koje su podsticane prethodnih godina da nas usreće, a opstaju u osporavanju građanske i evropske orijntacije. I ne zaboravimo, za dve godine su novi izbori. I pripreme su već u toku. To bi i srpska opozicija trebalo da uoči, a ne da ih iznenadi kao sneg u februaru.
Toliko je puta (više od 10) najavljivao da će se povući sa funkcije predsednika SNS. Zašto to još nismo dočekali?
Sve je to deo igre i dinamike podizanja emocija što je deo njegove tehnologije vladanja. Da je zaista hteo da se povuče sa čela stranke, on bi to već uradio kao Toma Nikolić. Najavama on pomalo iskušava i reakcije unutar svoje stranke, a što se javnosti tiče, ona ga ne obavezuje. To je mnogo puta pokazao. On je vladalac i vladoljubac bez ikakvih obzira i mere. Sve je to činio i čini bez znatnijih otpora slabašne opozicije. A to mu je moglo biti logikom autokratskog svevlašća i ogromne klijentelističke stranke, bez ideologije, kojoj je bio neophodan takav lider zbog egoističkih interesa i bezobzirne političke dominacije. Podela na njegove obožavaoce kao bespogovorne pristaše i one koji to nisu već je ostvarena. Pored podele na prebogate i siromašne, to je veliki problem i društvene sinergije. Šta dalje?
Godinama unazad u Beogradu održavana je Parada ponosa bez ikakvih problema, a Aleksandar Vučić je izjavio da Evroprajd, koji je zakazan za 17. septembar, neće biti održan „i tačka“. Otkud taj zaokret, naročito imajući u vidu da je Vlada Srbije dala pisane garancije da će ta manifestacija biti održana?
To se već zove napredovanje u nazadovanju. Eto dokaza da je ovde sve moguće, pa i to da se oporeknu i pisane garancije i osvojene slobode i jednakost u ljudskim pravima. Konačno i Ustav i zakoni ove zemlje koji štite od diskriminacije. Sve to može vladalac, predsednik svih građana, koji o svemu odlučuje na bahat i neodgovoran način. Ipak, ona njegova “tačka” može dobiti i zapetu, jer se ovde sve zapetljava neprijatnim međunarodnim očekivanjima i neizvesnim posledicama.
Dolazak na Evroprajd i pored zabrane najavili su brojni funkcioneri EU, a u toku su pregovori organizatora i Vlade. Verujete li da će vlast popustiti?
Verujem da će se konačno simulirati da se i Vlada nešto pita. Vladalac je već pokazao da se ne razlikuje u mišljenju o Evroprajdu od desničarske isključivosti. Sada je najveći problem baš ono što je lagodno omogućavano. U svakom slučaju, nije naodmet koliko – toliko pacifikovati militantnu skupinu protivnika održavanja ove manifestacije.
Od izbora je prošlo već pet meseci, a još nije formirana nova vlada. Zašto se Vučiću ne žuri?
Njemu se ne žuri sa formiranje nove vlade jer mu ona nije neophodna. On je i predsednik i Vlada i sve što treba. Institucije su ovde čist višak i čist trošak, kao što je i demokratija, koja ovde ne stanuje, samo prazna reč. Sve se sabralo u jednom moćima inspirisanom i omnipotentnom čoveku. Njemu je najvažnije da dobija u vremenu, da odoli pritiscima i da se dogovori sa sobom kako da se izađe iz očiglednog ćorsokaka u koji je on saterao državu.
Kako vam trenutno izgleda srpska opozicija?
Vidim kako ozbiljno jača desni front i kako se do besmisla rasitnjava ostatak opozicije. Tome su najviše kumovali njihovi lideri. Lakoća njihove neodgovornosti je i neshvatljiva i neprihvatljiva. Njihove sujete, nedostatak smisla za zajedništvo, neprestane zavađenosti i netolerancije kao i odsustvo imaginacije o posledicama nadiruće desnice pred kojom je demokratska perspetiva ove zemlje tragično zamračena.
Često se može čuti da nam je država oteta i da su institucije razorene. Zašto građani ne reaguju?
O otetoj državi i razorenim institucijama ne vredi ni govoriti jer je to opšte mesto našeg propadanja. To je više nego očigledno. Građani su umorni od uzaludnih očekivanja, od konfuznog aktivizma, od uzaludne nade, od stalnih prevara. Oni su i neusmerena manjina koja se ne snalazi u izrazitoj društvenoj entropiji, u sveoštoj konfuziji. Gotovo bi se moglo reći i da nema niko pouzdan da ih predvodi.
Kad prestaje strah? Koji je to momenat u kome neko prestaje da se plaši za svoj posao, egzistenciju…?
Svedoci smo da ljudi od straha ne vrede baš ništa, da ih nema ni pred sobom ni u društvenoj ravni. Podanički mentalitet je nažalost u nas pojam dugog i neprevladanog trajanja. On omogućava autokrataku samovolju i samovlašće. Nema kulta ličnosti bez pokornih podanika. Strah će nestati kad se građanin pobuni i ne pristane da bude ponižavan i doveden do beznačajnosti. Tek tada dolazi do pobune i nepristajanja na gluvonemo tavorenje i vladavinu sebičnih interesa. Važno je usprotiviti se i umaći svetu bolesno politizovanom i ekstremno agresivnom koji u nas u svojoj bezumnosti preovlađuje. Ali ne treba zaboraviti na ono na šta je podsećao Đinđić, da pobuna građana ne dolazi zato što nemaju više šta da izgube, nego zato što osećaju da mogu nešto da dobiju.
“REM je greška nad greškama”
REM je dodelio nacionalne frekvencije istim medijima, koji prethodnih godina širili mržnju prema političkim neistomišljenicima s jedne strane, a ljubav prema „vođi“, sa druge strane. Da li su upravo mediji ključna alatka vladavine Aleksandra Vučića?
Svakako da je to najvažnije sredstvo za Vučićevu bezbednu vladavinu ali i za haos u vrednosnom sistemu i za uspostavljanje nasilja i mržnje. Vladalac je velemajstor u tome kako se pomoću medija osvaja i održava vlast. To je shvatio još od Miloševićevog vremena kao ministar informisanja. Zaboravili smo njegovu tadašnju efikasnost i bezobzirnost u gaženju nepoćudnih medija. U međuvremenu je usavršio i celinu političkog marketinga. Nažalost, REM je greška nad greškama. Danas nije ono što je morao biti, nije samostalo regulativno telo, već sluga aktuelne vlasti i najprizemnije njene propagande. Opozicija se morala izboriti a se u njemu nađu stručnjaci koji ne pripadaju ni vlasti ni opoziciji, ličnosti koje obavezuje samo profesionalna etika. To bi bio uslov da građani budu objektivno informisani, a oni to nisu, zahvaljujući najviše televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Prazne, neobrazovane i neiformisane glave najlakše je mediski izmanipulisti i prevariti. Lako je ubediti one koji ne znaju. A to se ovde i dogodilo.
BONUS VIDEO Ratko Božović o tradicionalnim tenzijama i peticijama bez epiloga
Pratite nas i na društvenim mrežama:
