INTERVJU Ognjen Radonjić: Ako hoćemo da ih nateramo na izbore, studentska energija mora da dobije političko telo

U razgovoru za naš list, Radonjić govori i o jučerašnjoj studentskoj akciji prikupljanja potpisa za raspisivanje izbora, njihovoj kampanji od vrata do vrata, kao i o odluci Višeg suda u Novom Sadu da obustavi postupak protiv Gorana Vesića, Jelene Taasković i Anite Dimovski u slučaju Nadstrešnica.

Juče je širom Srbije organizovana je velika studentska akcija prikupljanja potpisa za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Kakav efekat očekujete da će ova akcija imati, pre svega, na vlast?

Ovo što studenti rade je izuzetno važno kao nastavak dugog procesa promena u javnom mnjenju. Oni su pokazali da strah može da se probije i da državu niti čini SNS niti se završava sa SNS-om. Ipak, ono što ovom pokretu i dalje nedostaje jeste konkretna politička artikulacija. Kada to kažem mislim na jasnu organizaciju, program, subjekat koji će taj pritisak prevesti u trajnu političku moć. Protiv mafijaški ustrojene organizacije, koja ima sve resurse države na raspolaganju, ne možete se boriti samo sa moralnim ogorčenjem i povremenim akcijama. Potrebna je čvrsta organizacija. Zato očekujem da će ova akcija uspeti da mobiliše građane, ali sama po sebi neće naterati vlast da raspiše izbore. Kriminalci na vlasti će izbore odlagati koliko god budu mogli, nadajući se spoljnopolitičkom obrtu koji će im, po ko zna koji put, dunuti vetar u jedra. Ako hoćemo da ih nateramo na izbore i na čistac, studentska energija mora da dobije političko telo.

Koliko je važno to što su studenti krenuli u ozbiljnu kampanju od vrata do vrata. Mislite li da na ovaj način mogu prodreti do apstinenata, ili čak i razočaranih glasača SNS?

Kampanja „od vrata do vrata“, spada u vid konkretne političke artikulacije i delokrug rada izbornog štaba, na kojem se, koliko znam i dalje radi. Kao takva, ova kampanja je verovatno najvažniji kvalitativni iskorak čitavog pokreta od njegovog nastanka. U uslovima medijske okupacije, gde je većina televizija i velikih portala pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti, ovakav neposredni kontakt jedan je od retkih preostalih kanala kroz koji kritička reč uopšte može da dopre do građana, najpre apstinenata čija je mobilizacija ključna. Međutim, ni najplemenitija, najhrabrija kampanja od vrata do vrata ne može sama da pobedi mafijaško-kartelsku strukturu koja je zarobila državu. Potrebno je da se ta probuđena energija pretoči u nešto mnogo konkretnije, u političku organizaciju koja ima kapacitet da zaštiti građane od odmazde, da nadzire izbore, da kanališe nezadovoljstvo i ponudi uverljivu sliku života posle kriminalnog režima. U suprotnom, rizik je paradoksalan i nemilosrdan jer probudili smo ljude, a ostavili ih bez instrumenta da se odbrane od odmazde i sopstveno buđenje pretvore u promenu poretka.

Kako gledate na odluku Višeg suda u Novom Sadu da obustavi postupak protiv Gorana Vesića, Jelene Tanasković i Anite Dimoski?

Nažalost, mi u Anketnoj komisiji smo od samog početka očekivali ovaj ishod. Od sklanjanja obrušene nadstrešnice sa lica mesta pre forenzike, potom zbrzana forenzika i optužnica, zatim rastakanje slučaja na tri tužilaštva govore u prilog tezi da su ovi procesi od početka igrokaz. Poruka građanima je surova, ali očekivana i ona glasi da za obične ljude zakoni važe, a za partijske komesare imunitet. Sud se ovakvom odlukom stavlja u funkciju organizovanog kriminala, a ne pravde, i dodatno delegitimizuje celu pravosudnu vertikalu.

Verujete li da postoji mogućnost da za vreme ove vlasti neko odgovara za ovu tragediju?

Odgovor je nedvosmisleno odričan. Ova vlast je više puta pokazala da je njen osnovni instinkt zaštita sopstvenih interesa, odnosno interesa organizovane kriminalne grupe koja vlada ovom zemljom. Kada bi neko ozbiljno odgovarao, to bi povuklo lanac odgovornosti nagore ka predsedniku, njegovom šefu kabineta, tri resorna ministra, Državnom pravobranilaštvu, Ministarstvu finansija, Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, nadležnom odboru, Generalnom sekretarijatu Vlade, Vladi i premijeru itd. Zato će se sve svoditi na fingirane istrage, prebacivanje krivice naniže i na okolnosti, uz propagandno razvlačenje slučaja dok javnost ne otupi. Prava odgovornost, u ovakvom sistemu, ne dolazi iznutra već ona obično počinje tek kada sistem padne.

Kako mislite da će se završiti drama sa NIS-om?

Sigurno ne u korist građana Srbije. Opšti utisak mi je da Moskva NIS i gasne aranžmane koristi kao polugu pritiska, a ne kao nagradu lojalnom savezniku. Odugovlačenje prodaje udela u NIS-u i odbijanje da se zaključi dugoročni gasni ugovor znače da Kremlj našem vođi ne garantuje sigurnost i da ga drži u stanju stalne zavisnosti. Umesto stabilnog energetskog oslonca, Beograd dobija poruku da režim koji koketira sa Zapadom, formalno ili prividno se usklađuje sa pojedinim sankcijama i istovremeno omogućava izvoz oružja Ukrajini, ali želi da zadrži ruski kapital i političku podršku, neće biti nagrađen, već kao što to dolikuje, ucenjivan.

Čini se da je administracija Donalda Trampa vrlo otvoreno pokazala šta misli o režimu Aleksandra Vučića. Oštre poruke dolaze i iz EU, a sve je jasnije i da je prijateljstvo sa Rusima zasnovano samo na njihovom interesu. Mislite li da režim SNS može da preživi ovaj diplomatski krah?

Režim može da preživi još neko vreme, ali ne može da preživi ovakav pritisak zauvek. Administracija Donalda Trampa je do kraja ogolila naprednjake i njihovu ulogu marionete, a ne ključnog partnera. EU je izgubila i strpljenje i iluzije, dok Moskva vrlo jasno pokazuje da ovaj režim ne tretira kao saveznikа, već kao potrošnu polugu što će reći koristi ga dok služi, žrtvuje ga kada zatreba. U takvoj konstelaciji, SNS režim opstaje samo dok uspeva da spoljne centre moći ucenjuje haosom i kontrolom nad terenom. Oni neće pasti zato što su spolja kritikovani, već onda kada ti isti akteri procene da im je jeftinije i bezbednije da investiraju u neku novu političku garnituru. A taj trenutak se približava. U tom smislu, diplomatski krah ne znači automatski sutrašnji pad, ali znači da je režim ušao u fazu političkog raspadanja. Pitanje više nije da li će otići, nego pod kojim uslovima i sa kojim posledicama po društvo. Mišljenja sam da ove posledice, koje nam svakako slede, mogu biti donekle ublažene pravovremenom političkom artikulacijom studentskog pokreta.