7
Bivši predsednik Srbije i lider Socijaldemokratske stranke, Boris Tadić, rekao je u intervjuu za dnevni list "Nova" da bi aktuelni šef države, Aleksandar Vučić, morao da snosi odgovornost za ponašanje svojih kadrova, poput Dijane Hrkalović i Nebojše Stefanovića, te da on sukobe u vladajućoj stranici ne vidi kao posledicu ličnog odnosa ministra odbrane i lidera SNS, već kao rat kapitala stečenog u poslednjoj deceniji unutar vladajuće stranke.
U razgovoru za naš dnevni list, Tadić je govorio o odnosima Srbije i Ruske Federacije, o prodaji NIS-a Gaspromu, ali i o odnosima unutar opozicije.
Pročitajte još...
Rekli ste da Stefanović i Dijana Hrkalović svojim ponašanjem optužuju Vučića za stvaranje kriminalne države. Da li vas samo njihovo ponašanje i sukob teraju na sumnju da je Srbija na putu da postane kriminalna država?
– Naravno da ne i Srbija nije na putu da postane kriminalna država, već to odavno jeste. Što se tiče Stefanovića i Hrkalović, hteo da kažem da iznetim međusobnim optužbama zapravo iznad svega optužuju Vučića, jer su oni njegovi najbliži saradnici i ogledalo njegove vlasti. U tom smislu on bi morao da ponese političku odgovornost za takve svoje kadrove, a oni svakako nisu izuzetak, već pravilo svih ovih godina. Umesto toga, on se postavlja u poziciju žrtve i jedini komentar mu je da bi nadležni trebalo da rade svoj posao. Da, svakako bi nadležni trebalo da se bave optužbama za kršenje zakona, ali isključivo on bi trebalo da se bavi političkom odgovornošću za sve to. Kao čovek koji deceniju nosi teret optužbi za loša kadrovska rešenja imam moralno pravo da pozovem na takvu političku odgovornost. I to ne samo što sam je ja uvek nosio u odnosu na moje kadrove, već i zato što moja ni najgora kadrovska rešenja svakako nikada nisu bila osumnjičena za umešanost u monstruozne zločine i brutalni organizovani kriminal. Za umešanost u takav kriminal dovoljna je samo i sumnja, a kamoli osnovana sumnja, da politički najodgovorniji podnesu ostavke. U svakoj normalnoj zemlji bi zbog ovoga pala vlada, a predsednik bi podneo ostavku, a ne igrao ulogu nevine žrtve.
Kako mislite da će se okončati sukob Vučića i Stefanovića?
– Ne vidim ovo kao pitanje ličnog sukoba Vučića i Stefanovića, već kao ono što sam i par meseci pre hapšenja Belivuka jasno označio kao rat kapitala stečenog u poslednjoj deceniji unutar vladajuće stranke. A kako će se sve to završiti zavisi od više faktora. Međutim, ako procenjujemo spram dosadašnjeg iskustva mnogobrojnih sličnih afera ove vasti, nije nemoguće da će se i ovaj put tresti gora, a roditi miš. Najveću cenu će kao i do sada plaćati građani, čijim životima i državom će nastaviti da upravljaju takvi kadrovi. I ovo se ne odnosi samo na Stefanovića i Hrkalović. Kao što sam rekao da je širom Srbije još uvek stotine “belivuka”, tako i u ovoj vlasti ima mnogo “stefanovića i hrkalovićki”. Samo se to ne vidi zbog dimne zavese koja se pravi medijskim pumpanjem trivijalnosti, a zataškavanjem pravih tema koje su otvorene. Jedna od tih tema je odakle funkcionerima SNS-a toliko bogatstvo stečeno u poslednjih deset godina, a trivijalnost je podizanje teme prisluškivanja Vučića koji nijednog trenutka nije ni bio na merama, već je ulazio u komunikaciju sa onima koji su na zakonit način stavljeni na prislušne mere. Isto se dešavalo i u vreme naše vlasti, kada je Vučić takođe komunicirao sa onima koji su bili na merama. A o merama prisluškivanja odluku ne donosi ministar, niti bilo koji drugi deo izvršne vlasti, već isključivo predstavnici sudske vlasti.
Verujete li u navode da Stefanović “ima nešto” o Vučiću i da zbog toga on ne sme da krene na njega?
– Ne bih se bavio takvim nagađanjima, jer to samo dodatno skreće pažnju sa očiglednih problema o kojima nije potrebno ništa nagađati. Već ti problemi su dovoljni, pa nema potrebe da se bavimo verovanjem ili neverovanjem u njihove motive i ostale elemente koji politički život u Srbiji svode na nivo telenovela. Činjenica da se tokom neke vlasti nesmetano godinama melju ljudi u mašinama za mlevenje mesa je sasvim dovoljna za smenu te vlasti, čak i da nije u to uopšte umešana, a očigledno je da na ovaj ili onaj način jeste. Umešana direktno ili prosto nesposobna da spreči takve zločine, svejedno je. Opšte je poznato svima šta su godinama Belivuk i njegov klan radili. Javnosti je godinama bila poznata slika kako kidnapuju pripadnika suparničkog navijačkog tabora, svi smo znali da slučaj ubistva na šinama, svi smo gledali šta se dešavalo na Vučićevoj inauguaraciji… A na kraju smo svi gledali danima iskasapljena ljudska tela od strane tih istih ljudi. I kakve veze ima da li neko ima nešto protiv nekog ili ne? Za ovakve zločine i neposobnost ili umešanost države je vlada morala odmah pasti i svi su morali momentalno da podnesu političku odgovornost i prođu krivičnu istragu. Svaka dalja priča je samo opasno razvodnjavanje ovih činjenica. Baš kao i nepotrebno spekulisanje da li istinu govori Stefanović ili Hrkalovićka. Sve je to ista vlast, kontrolisana od jednog istog čoveka i to je jedino bitno.
Srbija još nije odlučila da li će se pridružiti EU po pitanju sankcija Rusiji. Koliko to može da nas košta?
– Teško je proceniti u ovom trenutku kolika je cena toga u odnosu na cenu koju bismo platili uvođenjem sankcija. Od samog početka sam bio protiv uvođenja sankcija, ali sam takođe danas na stanovištu da se približavamo trenutku da će takve sankcije biti veoma teško i skoro nemoguće izbeći. Ukoliko se Vučić odluči za uvođenje sankcija imam dovoljno osnova da verujem da će odgovornost za takvu odluku podeliti sa delom opozicije i to onim delom koji se već dan nakon izbora pokazala “saradljivom”. Verujem da je nagla promena retorike i vlasti i tog dela opozicije jasna naznaka takve saradnje u skorijoj budućnosti. Siguran sam da Vučić o tome razmišlja i da je između ostalo zbog toga i otvorio dijalog sa njima, a imam razloga da verujem da bi taj deo opozicije takvu ulogu vrlo rado prihvatio. Ta saradnja može lako biti oličena u ulasku u vladu predstavnika tih “opozicionara”.
I prethodna vlast, koju ste vi predvodili, držala se te politike – želimo u EU, ali se ne odričemo dobrih odnosa sa Rusijom. Šta biste vi uradili u ovakvoj situaciji?
– To nije uporedivo, jer u vreme kada smo mi definisali polivektorsku spoljnopolitičku strategiju “četiri stuba”, nijedna od zemalja koje su predstavljale te stubove nije bila u ratnom sukobu, niti je napala drugu suverenu državu članicu UN. U ovakvoj situaciji, svakako ne bih olako donosio odluku o uvođenju sankcija Rusiji, jer ako druge kritikujemo za dvostruke standarde, onda ih ne možemo imati ni mi.
„Prodaja NIS-a nije bila greška“
Da li je, s ove vremenske distance, prodaja NIS-a Gaspromu bila greška? Govorilo se da je to učinjeno za bagatelnu cenu kako bi Rusija nastavila da podržava teritorijalni integritet u međunarodnim institucijama?
– Apsolutno nije bila greška, već u tom trenutku najbolje i jedino moguće rešenje. Ta cena je bila jedina ponuđena, jer niko drugi nije ni bio zainteresovan za privatizaciju NISa, koji je tada bio u raspadu i predstavljao veliki trošak za državu i ekološku opasnost za građane. A što se cene tiče, on je već bila dogovorena između Koštunice i njegovih predstavnika u vladi i ruskih partnera. Ja sam lično u razgovoru sa Šojguom pokušao da izmenim tu cenu, ali je već bilo kasno. Međutim, da nismo prodali NIS, gubitak koji bi država imala bi bio daleko veći i svih ovih godina bismo udisali kancerogena isparenja. Spoljnopolitička pozicija Srbije u tom trenutku je bila samo dodatni benefit takve odluke, ali svakako ne razlog. Makar ne za mene. Da je Južni tok proradio na vreme, čak i ta niska cena NISa koju je Koštuničina vlada dogovorila bila bi kompenzovana naplaćivanjem transporta gasa drugim zemljama i izgradnjom novih energetskih postrojenja za proizvodnju električne energije, što je bilo i planirano. Jedina opravdana primedba tom sporazumu može biti samo to što srpska strana nije predvidela klauzulu prestanka važenja ugovora u slučaju da se ne izgradi gasni koridor.
Na nedavno okončanim izborima, vaša koalicija nije prešla cenzus. Rekli ste da je to dobrim delom zbog načina kako su se opozicione kolege ophodile prema vama. Na koga tu mislite?
– Najveća odgovornost je na nama, a ne na drugima. Kada govorim o odgovornosti drugih, mislim pre svega na odgovornost za ukupan rezultat opozicije, a ne naše koalicije. I pre izbora sam rekao da će oni koji su preuzeli dominantnu ulogu imati i dominantnu odgovornost za izborni rezultat opozicije. Pri tom, mislim na koaliciju koja je prvo onemogućila jedinstvo opozicije, potom načinom na koji je objavila predsedničku kandidaturu onemogućila i zajedničkog predsedničkog kandidata, da bi ona objavljivanjem lažnih istraživanja vršila enormni medijski pritisak porukama da bi glas za drugu, odnosno našu, koaliciju bio bačen. Pored toga uz pomoć medijske dominacije slali su sliku da je to lista na kojoj je opozicija ujedinjena, a ispostavilo se da ne da nije ujedinjena opozicija, nego se čak i ta koalicija razjedinila samo par dana nakon izbora. Nakon svega toga, ta koalicija je onemogućila i zajedničku borbu protiv izborne krađe i Đilas je razgovorom sa Vučićem potpuno skrenuo pažnju sa te borbe na mogućnost novih izbora. A jasno je da će novih izbora biti samo ukoliko Vučić proceni da mu je to u interesu i da to nema nikakve veze sa bilo kojim razgovorom. Taj razgovor je Vučiću poslužio samo da u slučaju novih izbora ne pokaže slabost pred svojim biračkim telom, već da to predstavi kao ustupak opoziciji velikog demokrate. Tako da Đilas nije tim razgovorom omogućio nove izbore, već dao vetar u leđa Vučiću, a opoziciji onemogućio zajedničku borbu protiv izborne krađe, čime je Vučića višestruko abolirao.
Da li mislite da bi opozicija mogla da se ujedini pred sledeće izbore?
– Vidim sada je već ponovo unapred onemogućio jedinstvo opozicije i za sledeće izbore, jer već sada je rekao da nema saradnje sa onima koji ga nisu podržavali od izbora do danas. A to su gotovo svi iz ovog dela opozicije. I to je Đilasovo legitimno pravo, nego samo da bude jasno šta se i ovaj put desilo kada se ponovo postavi pitanje zašto opozicija nije ujedinjena. Zapravo, verujem da bi se opozicija ujedinila u roku od par sati, kada bi iz tog projekta bila isključena SSP, koja je do sada uvek bila faktor razdora. Oko te stranke se deo opozicije ujedinjavao, samo da bi se još brže razjedinio i tako je od formiranja SZS, UOPSa, pa do koalicije u kojoj su nastupali na ovim izborima. Ne krivim druge za naš izborni rezultat, jer smo sami doneli odluku da umesto sigurnog ulaska u parlament biramo principijelnu koaliciju, ali samo iznosim činjenice. Manipulacije koje su došle od dela opozicije su takođe vid krađe izbora pre izbora. I to je okolnost na koju moramo računati i sa čim se moramo boriti, baš kao i sa nefer izbornim uslovima koje kreira vlast.
Dragan Đilas vam je odgovorio da vas Beogradjani nisu hteli i da niste dobili 3 odsto.
– To je neverovatna izjava. Tom izjavom Đilas je zapravo poručio da se slaže sa Vučićem i da krađe na izborima nije ni bilo. Pored toga, koristi isti bahati narativ koji Vučić koristi kada hoće da omalovaži opoziciju, a koji je on naučio od svog mentora Šešelja koji je isto tako nama u DS godinama govorio “neće vas narod”. Identičan bahati narativ. A istina je da naša koalicija jeste prešla cenzus, ali je brutalno pokradena. I istina je da nismo zarad mandata i cenzusa ulazili u neprincipijlne koalicije o kojima bismo govorili tek nakon izbora. Bili smo spremni da platimo i cenu pada ispod cenzusa, ali smo zato zadržali moralno pravo da danas uzdignute glave nastavimo principijelno da iznosimo istinu, pa i ovu koju upravo iznosim. A deo te istine je i da smo osvojili mnogo više glasova od mnogih koji su sa te liste prešli cenzus. Dakle, nije samo bahato, nego i smešno da baš Đilas na taj način govori o našoj listi.
Verujete li da će se održati novi izbori u prestonici? S kim biste u tom slučaju mogli da saradjujete?
– Verujem da će novih izbora biti i toga sam bio svestan i pre održavanja ovih izbora. Pogledajte moj govor na našoj završnoj konvenciji u kom najavljujem da epska borba počinje tek nakon ovih izbora. Znali smo da su ovi izbori samo farsa, kao i sve šta će se nakon njih dešavati, ali da smo to tada rekli bili bismo proglašeni izdajnicima, jer bi se kao i uvek na sporazum o nenapadanju pozivali oni koji imaju za šta da budu napadnuti. Meni nije potreban nikakav sporazum o nenapadanju i nemam problem da me napadne bilo ko, jer stojim za svih svojih reči i dela i nemam problem da svakome argumentovano odgovorim. Nama je potreban sporazum o slobodi da iznesemo konačno istinu o tome ko i šta koči opoziciju već deceniju, a ne besmsleni sporazumi koji u svojoj suštini samo sprečavaju da se iznese ta istina. Ne vidim da su takvi sporazumi u poslednjoj deceniji doveli do bilo kakvog rezultata, ali vidim da su onemogućili mnogo istine da izađe na videlo. A samo ta istina je mogla da donese promene.
Pročitajte još...
Nasuprot najavi novih izbora, Aleksandar Šapić samouvereno nastupa i ostavlja utisak kao da veruje da će imati pun mandat. Da li bi bio on prvi kog bi Vučić “pustio niz vodu”?
– Ne bih da se bavim takvim predviđanjima i ne vidim zašto bi to uopšte bilo i bitno. Potpuno je prirodno da se čovek koji je dobio mandat ponaša kao da će imati pun mandat. Na nama kao opoziciji je da se borimo za pobedu u Beogradu, a ne da se bavimo time koga će Vučić pustiti niz vodu i koliko je ko samouveren.
Kao neko ko je bio predsednik DS-a kad je u toj stranci bio i Šapić, jeste li mogli da naslutite da će se njegova politička karijera razvijati u ovom pravcu?
– Nisam se bavio takvim naslućivanjima, niti predviđanjima budućih političkih karijera ljudi iz DS-a. Svako ima pravo da bira svoj politički put.
BONUS VIDEO: Šta je Tadić rekao o medijskom ratu Dijane Hrkalović i Nebojše Stefanovića
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
