Izjava direktora istraživačke stanice Petnica Vigora Majić, da je glavni krivac za zagađenje u Srbiji "ugljarska mafija" koja kao ugalj prodaje jalovinu sa velikim procentom gline, opet je lansirala priču o postojanju raznih oblika mafije koja postoji u svim sferama društva. Dok se nekad pisalo o zemunskom, surčinskom, voždovačkom ,zvezdarskom, kruševačkom...... i raznim klanovima došli smo da danas govorimo o putarskoj, farmaceutskoj, papagajskoj, đubretarskoj, grobljanskoj, auto-mafiji, prevozničkoj i svakoj drugoj koja se može naći. Zapravo, ne postoji sfera društvenog života koja nije prožeta nekom vrstom mafije u tranzicionom periodu.

Inače, teško bi mogli reći da je to „mafija“ u pravom smislu reči. Organizacija, koja ima svoje ustrojstvo, ljude, kodeks i funkcionisanje. Ne nalikuju ako bi neko mislio ni na rusku, nemačku, italijansku, ali bogami ni kinesku niti japansku mafiju. Više je to pežorativni naziv za grupu ljudi što bi narodskim rečnikom rekli su se udružili da „odrade neku kombinaciju“. Naravno, kako to biva u zemlji Srbiji, kad dođe do optužnice i suđenja obično sve te optužbe ili padnu u vodu ili akteri takvih mafija bivaju oslobođeni usled nedostatka dokaza.

U poslednjih 10 godina broj raznih vrsta mafije u Srbiji se udvostručio bilo je tu i papagajske, SMS, putarske, farmaceutske…..

Papagajska mafija 

Priča o ovoj mafiji za koju se samo čulo u medijima datira iz 2008 godine, kada je izvršena provala u jednu kuću na Bežanijskoj kosi. Tada je misteriozno iz kuće nestalo 250 papagaja, koji su navodno završili u inostranstvu. Pretpostavljalo se da je krađa bila „tipovana“ i da će ptice biti prodate na crnom tržištu, gde cene pojedinih vrsta papagaja, poput žakoa, kakadua i velikih ara, iznose, kako je tad procenjivano od 400 do 5.000 evra! Naravno ptice nisu nikad bile pronađene, a više niko nikada nije ni istraživao ovu temu i misteriozni nestanak ptica. U medijima se nagađalo da se godišnje na crnom tržištu ptica u Srbiji obrne nekoliko miliona evra.

Đubretarska mafija

Jedna od mafija koja je medijski bila najzastupljenija bila je takozvana „đubretarska mafija“. Ona se prva našla na udaru zakona i medijski je najviše odjeknula. Cela priča oko nje završila se oslobađajućom presudom Apelacionog suda 2017. godine.

Ova priča počela je policijskom akcijom „Požar“ na području Beograda, Novog Sada, Požarevca, Kovina i Mionice koja je izvedena 2007. a koja je trebalo da dokaže da niko nije iznad zakona. Među više od 30 uhapšenih našli su se direktori javnih gradskih preduzeća, bivši poslovni saradnici Marka Miloševića, direktori filijala državnih banaka, osiguravajućih kuća, „obični“ ljudi, ali i sinovi bivših ministara policije, predsednici opštinskih odbora stranaka DOS, bivši JUL-ovci i direktori državnih organa. Policija je tada tvrdila da je prevara teška na stotine miliona dinara.  Osumnjičeni su navodno od 2001. do 2007. pribavili protivpravnu imovinsku korist od najmanje 713,5 miliona dinara. Među uhapšenim je bio i tadašnji direktor gradske čistoće Dragan Ignjatović i 15 saradnika, zbog čega je cela priča dobila u medijima naziv „đubretarska mafija“. Mnogi iz akcije „Požar“ su u zatvoru proveli više od dve godine, a ceo slučaj je na sudski epilog čekao skoro čitavu deceniju. Posle 11 godina od pokretanja postupka, Apelacioni sud u Beogradu 2017. pravosnažno je oslobodio bivšeg direktora JKP „Gradska čistoća” Dragana Ignjatovića i 15 njegovih saradnika optužbi da su zloupotrebama u tom preduzeću pribavili imovinsku korist veću od tri miliona dinara.

Optužbi su, pored Ignjatovića, oslobođeni vlasnik tri firme Milan Kuzmanov, poznatiji kao Miško Bugarin i vlasnik preduzeća „Hidraulik sistem” Goran Puce, zatim Enver Murselji, Nebojša Drulović, Vladimir Bjelanović, Novica Ostojić, Predrag Dejanović, Aleksandar Gajić, Milan Jančić, Nenad Jokanović, Predrag Jokanović, Dejan Rajković, Nebojša Savić, Dejan Trmčić i Nebojša Vukosavić.

Nedokazanom optužnicom tužilaštva za organizovani kriminal, Ignjatović, Kuzmanov i Puce bili su optuženi da su organizovali kriminalnu grupu od januara 2005. do 13. novembra 2007. te da su posredstvom privatnih firmi svojih članova, sklapali fiktivne ugovore sa „Gradskom čistoćom”, koja je plaćala uvećane račune za robu koja joj nije bila isporučena.

Farmaceutska mafija

Još jedna misteriozna mafija, koja je lansirana u delu srpskih medija, opet bez jasnih i konkretnih dokaza bila je „farmaceutska mafija“. Priča o „farmaceutskoj mafiji“ lansirana je bila oktobra 2017.  kada je u jeku bila pandemija malih boginja. Naravno, dokaza o postojanju „farmaceutske mafije“ nema, ali ona je i u pandemiji koronavirusa sveprisutna kod teoretičara zavere sa naglaskom da neko zarađuje masne pare na prodaji medicinske opreme, kao i u slučaju vakcina, protiv malih boginja.

Bager mafija

Spada u još jednu mafiju iz šarolike plejade raznih kriminalnih organizacija, s tim da je ova „bager mafija“ dobila i svoj internacionalni karakter. O njoj se prvi put čulo avgusta ove godine kada je o njoj pisao nemački „Špigl“ da postoji kriminalna organizacija koja po ovoj zemlji krade građevinske mašine, koje onda prebacuje u zemlje zapadnog Balkana, a među njima i u Srbiju.

„Velike građevinske mašine, utovarivači i bageri, nestaju, a trag ’bager-mafije’ vodi na Balkan – u Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu“, piše Špigl.

U tekstu se navodi da se mašine prvo skladište u iznajmljenim halama, a onda lopovi menjaju tipske oznake i broj šasije. Transport preko granice preuzimaju firme iz istočne Evrope. Štete su milionske. Samo u Hamburgu je u poslednje tri godine nestalo 16 Cepelinovih utovarivača.

„Lopovi  se uvek predstavljaju kao obične mušterije, otvore račun i službeno iznajmljuju mašine. Uzimaju identitet uglednih kompanija.“, piše Špigl.

Stečajna mafija

Afera „stečajna mafija“ medijski je odjeknula  u aprilu 2006. godine, u vreme vlade Vojislava Koštunice, kada su uhapšeni Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda, sudija Trgovinskog suda Delinka Đurđević, biznismen Sekula Pjevčević, braća Milinko i Miko Brašnjović (koji se tokom istrage ubio u pritvoru), suvlasnici firme „Eko produkt”, Jelica Živković, bivša direktorka Poštanske štedionice, advokati Nemanja Jolović i Jasmina Kojić Pavlović.

U oktobru 2006. godine, podignuta je optužnica protiv „stečajne mafije”, najveća ikad napisana u istoriji srpskog pravosuđa. Optuženi su, kako je navedeno, 2004. i 2005. godine zloupotrebama prisvojili više od 50 miliona evra. Od toga je samo iz „Ce marketa” izvučeno 20 miliona, a iz Poštanske štedionice oko 14 miliona evra. Navedeno je ukupno 105 krivičnih dela, od čega je devet stavljeno na teret Kljajeviću.

Optuženima su na teret stavljene zloupotrebe u preduzećima u stečajnom postupku: „Beko”, GP „Rad”, „Ineks intereksport”, „Komel”, „Invest zavod”, „Beogradski eskontni centar”, kao i privatizacija „Ce marketa”, firme u kojoj je direktor bio pokojni Slobodan Radulović, koji je u to vreme bio u bekstvu. Trgovinski sud, navođeno je, proglasio bi stečaj nad nekim preduzećem, a povezani biznismeni bi preko Poštanske štedionice obezbedili povoljan kredit za njegovu kupovinu.

Tokom istrage, spisak osumnjičenih i uhapšenih je rastao, ali i lista krivičnih dela. U Specijalnom tužilaštvu su tvrdili da je slučaj toliko čvrst da čak neće ni biti potrebno da neko od optuženih dobije status svedoka saradnika. Odbegli Radulović iz Španije je poručivao da je slučaj pokrenut kako bi se eliminisala konkurencija Miroslavu Miškoviću. Apelacioni sud u presudi iz februara 2015. godine nije potvrdio nijednu osuđujuću presudu, već je naložio novo suđenje Kljajeviću, Đurđevićevoj, Joloviću i Pjevčeviću u delu optužbe koji se odnosi na Poštansku štedionicu, „Rad”, „Ce-market”, „Komel” i „Beko”. Taj sud je potvrdio prvostepenu presudu u oslobađajućem delu i preinačio u osuđujućem, tako što je Jelicu Živković oslobodio optužbe za primanje mita. Ocenjeno je da je prvostepeni sud povredio zakon na njenu štetu, osuđujući je za radnje koje, zakonom koji je važio u to vreme, nisu bile predviđene kao kažnjive. Zbog nastupanja apsolutne zastarelosti, odbačene su optužbe da su Đurđevićeva, Kljajević i Jolović počinili krivično delo kršenja zakona.

Ni 14 godina procesa, i više od hiljadu dokaza i 200 svedoka nije bilo dovoljno da se utvrdi kako su propala neka od najvećih srpskih preduzeća. Konačno a slučaj „stečajna mafija“ stavljena je tačka u julu 2018. kada je Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno oslobodio sve optužene u slučaju poznatom kao „stečajna mafija“, koji je pokrenut pre više od 12 godina.

Oštećeno preduzeće GP „Rad“ u stečaju je  upućeno na parnicu.

Oslobađajuća presuda je potvrđena nekadašnjem predsedniku Trgovinskog suda u Beogradu Goranu Kljajeviću pa je pravosnažno oslobođen svih optužbi za zloupotrebe u vezi sa „Poštanskom štedionicom“, „C marketom“ i GP „Rad“. Takođe je potvrđena i oslobađajuća presuda Sekuli Pjevčeviću, Zoranu Jovanoviću, Radisavu Jocoviću i Srboljubu Spasiću.

Drumska mafija

Pljačka koju su izveli radnici javnog preduzeća „Putevi Srbije“, koji su postali poznati kao drumska mafija, ocenjena je kao najveća pljačka u Srbiji. Ova priča počela je krajem maja 2005. Policijska istraga o krađi na naplatnim rampama na autoputu koji prati koridor 10 trajala je više od godinu dana. U vreme hapšenja ovo se smatralo najvećom krađom u Srbiji još od piramidalnih štedionica. Lopovi su prema navodima policije čak imali i poseban kompjuterski program, pomoću kojeg su „skidali“ novac od putarina i štimovali podatke o broju vozila koje dnevno prođu auto-putem. Inicijalno, uhapšeno je 25 osoba, uglavnom radnika na naplatnim rampama, ali su još tada iz policije i tužilaštva najavljivali da to nije konačan broj.

Apelacioni sud je 2012. smanjio je za po nekoliko meseci zatvora kazne pripadnicima takozvane „drumske mafije“ i 41 okrivljenog pravosnažno osudio na ukupno 116 godina i dva meseca zatvora, odnosno 15 godina i osam meseci manje nego što su dobili prvostepenom presudom.

Prvostepenom presudom Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu okrivljeni su bili osuđeni na ukupno 131 godinu i 10 meseci zatvora zbog zloupotreba u naplati putarine kojima su od 1. jula 2004. godine od 14. maja 2006. godine oštetili državu za 6,5 miliona evra, odnosno Javno preduzeće „Putevi Srbije“.

Kriminalna grupa imala je razrađenu mrežu saradnika na dve glavne rampe autoputa Beograd-Niš, u „Bubanj Potoku“ i „Naisu“ kod Niša. Oni su organizovali sistem štampanja duplih kartica za šlepere stranih registarskih oznaka, za koje je najskuplja putarina plaćana 6.500 dinara po vozilu.

Za jedno teretno vozilo inostranih oznaka štampali su, a potom izdavali dve kartice sa istim serijskim brojem, pri čemu su jednu karticu naplaćivali i prikazivali kroz zvaničan sistem naplate preduzeća, a drugu karticu nisu evidentirali, već su protivpravno prisvajali 6. 500 dinara.

Putarska mafija

Posle drumske od skoro imamo i „putarsku mafiju“. Pitanje koje godinama unazad interesuje građane u Srbiji je ko gradi i asfaltira po Srbiji, kao i na koji način se dobijaju ovi unosni poslovi. U prethodnom periodu kao najkrupniji izvođači prema pisanju izdvajaju se – Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, kontroverzni biznismeni s Kosova , obojica bliski vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS). O Veselinoviću i Radoičiću se proteklih godina dosta pisalo. Od toga da stoje iza kriminalne organizacije koja se dovodi u vezu sa brojnim krivičnim delima, među kojima je i ubistvo političara Olivera Ivanovića, do toga da grade sve što mogu u Srbiji.

O njihovim poslovima na Kosovu saznalo se tek tokom suđenja, kada su Veselinović i Radoičić optuženi da su podstrekavali Dragana Ćurčića da nakon raskida ugovora o lizingu, njegova firma Euro kop zadrži 32 kamiona Hipo Alpe Adria Lizinga i preda ih njima dvojici.

Ćurčić je kažnjen zatvorom od tri godine, dok je oslobađajuću presudu za Veselinovića i Radoičića potvrdio i Apelacioni sud. Ćurčić je tada priznao da je kamionima trebalo da prevozi kamen iz kamenoloma u Jarinju.

„Inkop” se u žiži javnosti našao početkom ove godine kada je ova firma kupila jednu od većih kompanija za izgradnju i održavanje puteva “Novi Pazar put”. Kako je KRIK ranije navodio, Radoičić i Veselinović u ovoj firmi imaju po 40 odsto vlasništva, dok je preostalih 20 odsto u rukama Zvonkovog brata Žarka.

Inače, osim “Inkopa”, na Koridoru 11 angažovana je i firma “Granit peščar” iz Ljiga, u kojoj je predsednik Nadzornog odbora upravo Zvonkov brat Žarko Veselinović, pa se po svemu stiče utisak da Veselinovići, kao i Radoičić, već nekoliko godina drže monopol u ovoj sferi biznisa.

SMS mafija

Za ovu mafiju javnost je saznala krajem novembra 2012. godine.  U policijskoj akciji „Graham“ tad je privedeno 18 osoba, koje se sumnjiče da su počinili malverzacije sa SMS porukama u nagradnim igrama.Organizatori ovih igara na sreću bili su Državna lutrija Srbije, RTS licitacija, Grand auto i Grand licitacija, a emitovane su na Radioteleviziji Srbije i na televiziji Pink. Cene poruka koje su građani slali svako veče licitirajući u igri kretale su se od 50 do 70 dinara plus porez. Za SMS prevare optuženo je bilo 17 osoba, koje se terete da su tokom 2009. i 2010. godine sa više od 200 mobilnih telefona, uređajem za povezivanje komunikacija mobilnim telefonima i korišćenjem softvera, uticali na ishod igara na sreću i osvojili ukupno 130 nagrada na takozvanim telefonskim licitacijama.

Na taj način su uzeli pet stanova i 125 putničkih motornih vozila, od kojih 107 „fiat punto“, devet „škoda oktavia tour 1.4“, pet „škoda oktavia ambient“, jednu „škoda fabiu“ i tri „folksvagen pasata“. Manji deo nagrada optuženi su zadržali za sebe, dok su ostatak nudili na prodaju.  Odmah po otkrivanju prevare, po nalogu tužioca za organizovani kriminal, od okrivljenih su oduzeta sva vozila i stanovi. Za ovu „mafiju“ poslednji put se saznalo 2017. kad je Vrhovni kasacioni sud naložio da se ponovi suđenje za 18 optuženih za prevare u SMS nagradnim igrama Državne lutrije Srbije pošto je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca optuženih.

Grobljanska mafija

Ako postoji mafija kojoj je nemoguće utvrditi ni gde joj je glava, a gde rep i koja je premrežila celu Srbiju, a da pripadnici ove mafije ne znaju jedni za druge onda je to grobljanska mafija. Policija se svake godine u koštac hvata, sa pljačkašima grobnica, kradljivcima spomenika, ali i pogrebne opreme i metalnih ograda, mesinganih ručki, vaza, svećnjaka i svega onoga što može da se unovči.

Najunosnija je svakako krađa mermernih nadgrobnih spomenika, koji se zatim bruse, seku i preprodaju za staze i delove kamenih ograda. Šteta se meri po grobnom mestu sa po nekoliko hiljada evra. Na meti drskih pljačkaša su uglavnom seoska groblja ili po manjim mestima, van gradskih sredina gde je lako moguće prići i izvršiti pljačku. Prošle godine policija je na području Aranđelovca, Topole, Mladenovca i Sopota otkrila čak 20 krađa spomenika, koji su zatim ugrađivani u drugim gradovima u Srbiji. U udaru na spomenike najlakše je skinuti i ukrasti mermernu sivu nadgrobnu ploču, a najteže onu od afričkog crvenog mermera koja je najteža i koja ima specifičan način postavljanja.

Osim krađe tu je i jagma za pokojnicima, odnosno ko će od pogrebnika biti brži i ucveljenoj porodici pružiti asortiman usluga. Ovu priču o vizit kartama pogrebnih preduzeća otkrio je dr Bor­ko Jo­si­fov­ski, biv­ši di­rek­tor Hit­ne po­mo­ći, ko­ji je pro­zvao dvo­ji­cu svo­jih le­ka­ra da 49 pu­ta nisu ura­di­li re­a­ni­ma­ci­ju i da su de­li­li vi­zit kar­te pri­vat­nih po­greb­nih pred­u­ze­ća. Mi­ni­star­stvo zdra­vlja ga je ne­po­sred­no po­sle te kon­fe­ren­ci­je za no­vi­na­re, na ko­joj je iz­neo te op­tu­žbe, sme­ni­lo. Od te priče nije bilo ništa jer razne inspekcije nisu pronašle ni jedan konkretan dokaz.