"Ustanem, uđem u njegovu sobu, upalim sveću, poljubim sliku. Tako i supruga, skuva mu kafu svako jutro, od kada je stradao": Bolna ispovest oca mladog Lazara, koji je ubijen u Malom Orašju

Stravičan masakr dogodio se u mestima Malo Orašje i Dubona, 4. maja 2023. godine, kada je monstrum Uroš Blažić ubio devetoro mladih i ranio veliki broj ljudi. Ubica i njegov otac, Radiša Blažić, osuđeni su na po 20 godina zatvora zbog stravičnog zločina. Blažić u trenutku zločina nije imao navršenu 21 godinu života, pa je jedina maksimalna kazna na koju je mogao biti osuđen upravo ta od 20 godina zatvora.

Među ubijenima u Malom Orašju je i mladić Lazar Milovanović, a njegov otac Milan, jedva je smogao snage i za portal Nova.rs ispričao koliko im se život promenio od kobnog 4. maja.

"Nedavno smo se skupili tamo, tako idemo mi roditelji kada je neki važan datum, tad se malo ispričamo. Sve je već rečeno i onda kad moramo da pričamo o tom danu, prolazimo opet kroz to, a ne možemo ništa da promenimo. Samo želimo da uđemo u normalu, koliko je to moguće, kada je i to suđenje sada završeno. Moramo da posvetimo pažnju i ćerki, ona je zatvorena, dosta drži u sebi", počinje nam priču Milan.

Porodica Milovanović ističe da ne mogu da se oporave od tragedije koja ih je zadesila.

"Znalo se već će on da dobije 20 godina, a za Radišu nismo očekivali toliku kaznu, ali sud je presudio dobro. Svakako da zaslužuju. Što se tiče ubice, da je kazna mala, mala je, nema šta da pričamo. Ako se pogleda koliko je dece stradalo, koliko je ranjeno, koliko to vremena ispadne po detetu? Pratili smo i neke slučajeve u Americi, kako se sudi u tim situacijama, možda je moglo da se sudi po nekom "Lex specialis", zbog težine zločina. Doživotna je najmanje što je zaslužio", ističe neutešni otac.

Detalji sa suđenja ostavili su neizbrisiv trag ne sve porodice, od koji su neki tek tada prvi put čuli da kako su im deca ubijena.

"Samo suđenje je bilo dosta mučno i potresno, a kada je izricana presuda, sudija je do detalja čitala sve povrede, što nismo očekivali. Bilo je kao da ponovo proživljavamo tu noć. Neke porodice su znale detaljr, mi smo čitali obdukcioni nalaz, ali pojedine porodice nisu imale snage da čitaju i onda su to proživeli dosta stresno. Rane na Lazinom telu video sam odmah, dok smo ga nosili u automobil, već tada mu nije bilo spasa", kaže nam neutešni otac.

Kako nam je opisao, on je stigao malo kasnije na mesto zločina, zajedno sa svojim prvim komšijama, porodicom ubijenog Nemanje Stevanovića.

"Bili smo kao u transu, bunilo neko nas je obuzelo. Već je tu bilo puno ljudi i policije, ali kao da nikoga nisam video, kao hipnostisani smo gledali samo u naše dete, da ga nađemo i spasemo. Supruga je te večeri radila drugu smenu, Lazar je trebalo da je sačeka i doveze kući. Već sam bio krevetu, spremao se za spavanje, kada me ona pozvala i rekla da se nešto desilo, da je policija na Ravnom gaju i Hitna pomoć", opisuje Milan početak kobne večeri.

Majka ubijenog mladića pokušavala je da dobije sina oko 22.30 časova, ali on se već tada nije javljao na telefon.

"Kada mi je javila, odmah sam pozvao i komšije da krenu sa mnom, pošto im automobil nije bio tu. Kada smo stigli na Ravni gaj, ugledao sam Lazu, bio je odmah pored vatre. Laza već tada nije bio živ, pokušao sam i veštačko disanje da mu dam. Ulazne rane su bile blizu srca i nije bilo nikakvih znakova života", objašnjava Milan teškim glasom.

Na mestu zločina kobne večeri bio je prisutan i veliki broj roditelja, sa kojima je kasnije proveo noć u Urgentnom centru. Roditelji, braća i prijatelji snalazili su se kako znaju samo da pogođene prevezu u bolnicu, pošto nije bilo dovoljno vozila Hitne pomoći.

"Nama nije bilo realno da se to dogodi i mogu da kažem da, ni dan danas, nismo prihvatili da se to dogodilo. Ovo je malo mesto, znamo se svi u okolini, nismo znali da postoji neko toliko problematičan da je u stanju da uzme pušku i pobije decu i rani toliko njih. Naša deca su bila druželjubiva, voleli su život... Laza se sa Nemanjom najviše družio, mi smo prve komšije", kaže Milan.

Milan Milovanović nam je objasnio da bez obzira na sve razlike u godinama i interesovanjima, to nikada nije predstavljalo problem za decu Dubone i Malog Orašja.

"Družili su se dosta. Kod Pece su se često skupljali i pravili palačinke. U Ravni gaj su išli uvek kada su utakmice. Neizostavni deo njihovog druženja bila su veselja, tada su počela i punoletstva. Bilo je Lazino punoletstvo. Marko je neposredno pre toga pravio punoletstvo. Bili smo u bunilu kad se sve izdešavalo, a o ubici nismo ni pomišljali, niti smo imali neku informaciju. Bili smo koncentrisani da pomognemo deci, a tek smo kasnije saznali ko je i šta je", kaže neutešni otac.

Niko od ubijenih i ranjenih iz Malog Orašja i Dubone nije poznavao ubicu, niti je imao sukob sa njim.

"Do dana danas nismo dobili odgovor zašto su nam deca ubijena. Treba stvarno da budeš zao, da uđeš među grupu mladih koji se druže i iz čista mira, bez ikakvog povoda, ubiješ i raniš toliko dece. Deca su se najviše družila privatno po kućama i u školskom dvorištu, ali su se pojedine komšije bunile, što deca prave malo buke. Ravni gaj je bio i zapušten pre njih, oni su sve to sredili i očistili i tamo se družili da ne bi smetali ljudim", objašnjava Milan.

Kako ističe, porodice su do sada apelovale, kao i njihovi advokati, na svim mestima na kojima su mogli, da se promeni zakon. Stiču utisak da se ništa nije promenilo i da sve stoji na istom kao što je bilo i tog kobnog 4. maja, kada su im deca pobijena.

"Lazar je bio izrazito vredan, još od malih nogu je bio dosta vezan za mene. Sednem u automobil, on trči za mnom, seda, hoće da idemo zajedno. Kad idem da radim sa traktorom, on sa mnom, seda u krilo da vozi. Voleo je to, voleo je selo... Pričali smo mu da završava školu, da uči, ali on nije bio nešto zainteresovan. Završio je srednju i čekao je da mu prođe probna dozvola da bi polagao za kamion. Vetovatno bi postao profesionalni vozač, znali smo da to želi", kaže otac ubijenog mladića.

Kako nesrećni otac kaže, Lazar je bio omiljeni u društvu, spreman da pomogne i zadužen da vozi svoje drugare gde god je trebalo.

"Stalno je bio u pokretu. Imali su to svoje društvo, pre ove tragedije maltene i da nije bio kući, nikako da se skrasi. Nismo ga ni viđali kako treba, mogu da kažem da smo ga ostali i željni, često smo mu prigovarali jer je i vikendom i radnim danima svuda "leteo", ali on je on govorio: "Šta ću, pa neću da sedim ovde sa vama“. Naravno, kad je bilo posla uvek je bio tu, voleo je da radi oko voća, planirali smo da proširimo gazdinstvo, imao je neke zasade koje je podizao. Njegova želja je bila da ostane na selu i u poljoprivredi", priča nam Milan, koji jedva kontroliše emocije.

Kako nam pojašnjava, porodica je čekala da Lazar poraste i da gazdinstvo prepišu na njega, kako bi ostvario subvencije i postao mladi poljoprivrednik.

"Hteo je da konkuriše za nov traktor, želeo je da ostane tu, na svojoj zemlji. Nije voleo grad i gužvu, i to nikada nije krio. Kad je ćerka studirala, selili smo je u stan. Kada smo ušli unutra, on je samo rekao da ne bi mogao da živi tu nikad. Ja sam zbog posla bio na terenima i do 10 dana, a on bi ostajao kući i oko svega vodio računa, voća, njiva, radnika. Zasade jagoda je proširio toliko, da sam mislio da nikad nećemo stići da ih sredimo, a on se samo nasmeje i kaže "Ništa ti ne brini". Bio je pravi domaćin i glava kuće, kad ja nisam tu", priča nam uplakani otac Lazara Milovanovića,

Naš sagovornik ističe da je teško nastaviti život posle 4. maja.

"Ne znam da li je ovo život posle tog 4. maja. Sve što smo gradili, sve planove koje smo imali, pali su u vodu. Živiš, a kao da si mrtav. Često razmišljamo i pričamo, šta bi bilo sada da nije ubijen, šta bi sada hteo da radi... Pokušavamo da idemo dalje, ali je preteško, oko nas stoji sve. Ćerka je tu, trudimo se oko nje, ne prisiljavamo je ni na šta, ona ima svoj put, ali Lazarova smrt nas je unišila", ističe otac, dok briše suze u razgovoru sa ekipom portala Nova.rs.

Kako je objasnio, nema dana, a da neko ne spomene Lazara i neku anegdotu iz njegovog života.

"Nedavno nam je bila i slava, a od kad njega više nema, samnjili smo i broj gostiju, samo oni najuži. Gore kad se skupimo u Ravnom gaju, pričamo o našoj deci. Gledamo njihove slike, snimke, šta su radili, kako su se družili, šalili, ostale su samo uspomene. Prva stvar koju uradim kad ustanem ujutru, uđem u njegovu sobu, upalim sveću, poljubim sliku. Tako i supruga, skuva mu kafu, svako jutro, od kada je stradao. Uvek na stolu ima njegovo piće omiljeno. Kafa i "kokta", kao i mala flaša piva, koju je voleo sa drugarima da popije", pokazuje nam otac na stočić u sobi koja je pripadala njegovom sinu.

Kada se uđe u tu sobu, prva stvar koja se vidi je slika mladića Lazara. Na policama su slike iz detinjstva, a soba odiše nekim mirom. Ispod Lazareve slike je upaljena sveća, na stolu stoji skuvana domaća kafa, mala "kokta" i malo pivo.

"Laza je bio srećan, voleo je sve oko sebe, nikada nije rekao da mu nešto fali i bio je vrlo skroman, znao je koliko ima i koliko može da potroši i uživao je u svemu što je radio. Da možemo njega da pitamo, mislim da ništa ne bi promenio. Voleo bih da smo mogli da zaštitimo decu", kaže zabrinuti Milan.

Kako nam je objasnio, on kobne večeri nije čuo pucnje, ali kaže da je iz razgovora sa meštanima saznao da su pucnji odzvanjali kroz noć.

"Već je ovde sve rečeno, ništa ne možemo da promenimo, a šta i kako dalje, ne znamo. Pokušavamo da se vratimo u neki kolosek, ali u ovom trenutku je to teško. Teško je da se pomiriš sa tim, da se pređe preko toga. Oduzeo nam je živote za jedno veče. Suđenje u Smederevu bilo je bolno, ta sudnica je bila kao malo veća učionica, sve je bilo skučeno i zbijeno. Ubica naše dece bio je na nekoliko metara od nas, tada smo ga prvi put videli i osetili smo bes i gnev. Ono što je puklo, to su bile stolice i klupe, roditelji su preskakali i pokušavali da dođu do njega. Sve je trajalo nekoliko sekundi, čim je doveden do stolice nastao je haos", rekao je za kraj Milan Milovanović, otac ubijenog Lazara Milovanovića.

U masakru u Malom Orašju i Duboni ubijeno je devetero mladih.

Bonus video: Iščekivanje kazne za masakr u Duboni i Malom Orašju – Saša Panić