1
Za više od tri godine novinarske karijere, video sam nebrojano puta krvava tela, uplakane članove porodica ubijenih, besne rođake i prijatelje nakon tragedija. Međutim, nikada nisam video da mladići, usudiću se da kažem kriminalci, jure grupu od 20-ak novinara, dok policajci stoje mirno i posmatraju. Iako sam policajce u tom trenutku osuđivao, nakon što sam pola sata kasnije popričao sa dvojicom, ukapirao sam da nisu oni krivi, već i da oni samo čuvaju glavu na ramenima i da, ono "čuveno", samo rade svoj posao. Policija, a sa njom i država, je u ponedeljak na Banjici kapitulirala.
Jedno, za novinarski svet „obično“ ubistvo, pretvorilo se u pravu noćnu moru i dramu koja je trajala više od sat vremena. Nakon što su novinari preko svojih izvora dobili informaciju da se na Banjici dogodilo ubistvo, usred dana, i da je žrtva „od ranije poznata policiji“, kao i svaki put spakovali smo ekipu i krenuli na teren.
Prilazimo bloku zgrada ispred kojih se dogodilo ubistvo, skoro na identičnom mestu kao prošle godine, a gomila prisutnih, među kojima su i drugovi, ili možda pajtosi ubijenog, kreću u verbalni „rat“ sa novinarima.
„Stoko jedna, na šta vam ovo liči, jebem vam ovo i ono. Šta ga slikate, hoćete da mu dete od šest meseci vidi kako mu je otac ubijen“, orilo se banjičkim ulicama, dok su se kolega snimatelj i fotograf „povlačili“, zbunjeni šta se ovde događa.
Uzalud je jedan od njih govorio da mi samo radimo svoj posao, nisu nas čuli, niti su želeli. Nismo imali problem sa tim, razumemo kako im je, to vidimo svaki put kada se dogodi neka tragedija ili ubistvo.
Kada je stigla starija ekipa novinara, ljude koje svakodnevno viđamo na televiziji, i koji važe za ozbiljna imena u svetu hronike, jedna koleginica je dobacila.
„E sad idemo. Neće nas dirati, znaju da samo radimo svoj posao“, rekla je ona.
Međutim, ni to nije pomoglo.
Krenula je masa ponovo da vitla novinare, da im preti, jednog su, kažu, zapamtili, obračunaće se sa njim kad sve ovo prođe.
Gledam starije kolege, a pre svega koleginice, vrag je odneo šalu.
Međutim, nije mene pogodila iznenadila reakcija prijatelja ubijenih, od kojih su neki gotovo sigurno „odranije poznati policiji“, već to što su ti isti policajci stajali pored nas, dok su nas vitlali.
„Da li vi vidite šta oni rade, da li hoćete da nas zaštitite, mi ne želimo da smo ovde, samo radimo svoj posao, jer je ovo od interesa javnosti“, obratio sam se jednom policajcu, koji mi je samo rekao: „Vidi to sa ovima sa Voždovca, nismo mi zaduženi da pokrijemo mesto zločina“.
Tražimo Voždovčane, da nas zaštite, ali od njih ni traga ni glasa.
Za to vreme, nije bilo dovoljno što su nas vređali, već pojedinci kreću da nas gađaju plastičnim flašama sa vodom, dok jedan iz mase, daj Bože punoletan, uzima kamen. Malo mu je sve do tada, želi da se obračuna sa nama i dokaže nam „šta mi ima da tražimo u njegovom kraju“.
Onako zbunjen, već više od pola sata kao građanin drugog reda, koga kriminalci „disciplinuju“, prilazim jednom mladom policajcu, i pitam ga:
„Dobro, zašto vi nećete da reagujete, u čemu je problem, zaista ne razumem?“
„Brate, ne znaš ti šta se ovde dešava. Ni mi ne smemo ništa, skoro su tukli jednog kolegu“, kaže mi u poverenju policajac.
„Vidiš, malopre je bio i naš komandir. Došao je ovde da vidi šta se dešava, i nestao u roku od pet minuta, nakon što je video šta se dešava. Pobegao je brzinom munje“, poverio nam se policajac.
„Ovde samo eventualno ovi iz Interventne mogu nešto, ali i oni ne mogu ako ide samo jedna patrola“, nastavljao je on da mi se poverava i dodao:
„Zamisli treba sutra da me ovi isti presretnu na ulici sa ženom i ćerkom, i šta da radim, hoće li nas neko zaštiti? Naravno da neće, nisam ni ja naivan, iako sam policajac“, kroz šalu nam priča surovu istinu policajac.
„Kada tužilaštvo i sud budu počeli da rade svoj posao, možda budemo i mi nekad ušli ovde. Ovako, mi ih uhapsimo, tužilac ih pusti, sud ih na kraju oslobodi i nikom ništa. On je i dalje „glavni“ u kraju, a da li će mene neko zaštititi? Neće“, kaže policajac.
I dok se odaljavam od policajca, razmišljajući o tome što mi je rekao, dok moj bes što nas ne zaštite, prelazi u sažaljenje, jer ne mogu da zaštite ni sebe, na telefon mi stiže mejl od policije, a u njemu saopštenje povodom 9. maja, Dana pobede nad fašizmom.
„A. R. i S. P. su pripadnici one generacije koja nas je stavila na bolju stranu sveta. Svojim životom, svojom žrtvom, pokazali su da su Srbi narod slobodarski, narod koji ne pristaje na ucene velikih, narod koji je spreman da se bezuslovno bori za svoju slobodu“, izgovarao je Aleksandar Vulin pred policijskim „glavešinama“ dok su se, paralelno sa tim i u drugom delu grada, novinari povlačili pred hordom huligana a „njegova“ policija sve to gledala.
BONUS VIDEO: Uviđaj na mestu ubistva na Banjici
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
