„Luka je bio mladić anđeoskog glasa i lika ne samo po lepoti nego i po ponašanju, poštenju, dobroti“, ovako započinje priču profesorka negotinske gimnazije Danijela Marković o svom bivšem učeniku Luki Radoviću (23) iz Negotina koji je preminuo u bolnici u Beogradu od posledica izliva krvi na mozak. Prema saopštenju Crkve Svete Petke u Jagodini on je pre 15 dana otišao na operaciju ciste na zubu, i prošlog ponedeljka je trebalo da izađe iz bolnice, ali je toga dana doživeo izliv krvi na mozak zbog urođene aneurizme. 

Profesorka Danijela Marković pamtiće Luku po osmehu, smirenosti i pozitivnosti kojom je zračio.

„Luka je dete svešteničke porodice, njegov otac Milan je do pre par meseci služio u negotinskoj crkvi, u kojoj je i on odrastao. Još iz detinjstva ga se svi sećaju kao lepog i nasmejanog plavookog dečaka. Pohađao je nižu muzičku školu, poznavala sam ga od malena, a najbolje upoznala kada je postao moj đak“, kaže profesorka Marković.

Luka je bio član gimnazijskog mešovitog hora, ali i muškog vokalno-instrumentalnog sastava „Ajduci“.

„Pevao je u mešovitom horu, ali i u „Ajducima“ kako su sami, on i njegovi drugari izrazili želju da se nazovu. Imao je divan, snažan i raskošan glas koji je plenio. Bio je dete za primer, uvek nasmejaj, nikada ljut, odogvoran i zreo. I kada bi, što se retko dešavalo, zakasnio na neku probu, kritiku bi prihvatao odgovorno, ali jako milo, pa na njega niko nikada nije mogao da se naljuti“, priča ova profesorka.

Nakon završene srednje škole Luka je upisao Bogosloviju, a svoje pevačke sposobnosti razvijao je u Prvom beogradskom pevačkom društvu, čiji je bio član, i kroz saradnju sa Mojsijem Petrovićem.

„Voleo je Vizantijsko duhovno poenje, i bio je presrećan kada je uspostavio saradnju sa Mojsijem Petrovićem, uživao je učeći od njega. Ta muzika ga je najviše ispunjavala. Kada je upisao fakultet postao je član Prvog beogradskog pevačkog društva“, otkriva nam profesorka.

Nakon saznanja da je ovaj mladić preminuo, tuga je preplavila Negotin.

„Juče je na sahrani bilo pola Negotina, ljudi su masovno odlazili da odaju počast ovom mladom momku, ali i podršku njegovoj porodici koju svi vole i poštuju. Prizor na sahrani je bilo nešto natužnije što sam u životu doživela. Službovanje vladika i velikog broja sveštenika, praćeno pevanjem Prvog beogradskog pevačkog društva i grupe Mojsija Petrovića praćeno je bilo jakom kišom, kao da je i Bog plakao sa nama, sve dok povorka nije krenula“, sa tugom u glasu priča Danijela.

Lukini srednjoškolski drugari imali su želju da poslednji put zapevaju za njega,

„Otišao je on koji je bez mrlje i najsvetliji od svih nas. Imao sam želju da zapevam još nešto sa njim, a juče sam poželeo da nešto zapevam poslednji put za njega“, bila je poruka koju je profesorka dobila od jednog od Lukinih drugova.

Ova želja njegovih drugara iz sastava „Ajduci“ biće ispunjena.

„Pevaćemo Luki u čast, možda će to biti koncert, možda na nekom njegovom pomenu, ali želimo da mu posvetimo nešto što će možda postati i tradicionalno, jer je on to zaslužio. I kao što su sveštenici rekli – Luka je otišao da peva Bogu u horu Anđela“, drhtavim glasom završila je Danijela Marković.

Prerani odlazak mladog Luke pogodio je i profesorku engleskog Katarinu Petković.

„Moj mozak teško prihvata tu činjenicu, ali mogu samo da se nadam da je negde, na boljem mestu, sa anđelima. Predavala sam Luki kratko, samo jednu godinu, ali dovoljno da uočim njegov talenat za glumu, on je, po mom skromnom mišljenju, bio rođen za scenu. Njegovi afiniteti su naginjali, koliko sam ja to mogla da uočim, ka umetnosti. Luka nije voleo kalupe, voleo je život, njegova energija, srčanost i taj senzibilitet je nešto po čemu je Luka bio drugačiji. Luka je imao puno potencijala koje je trebalo da iskaže kroz život, ali smrt je opet pokazala da ima dobar ukus jer su nam, ja ne mogu a da ne spomenem, dva deteta, dve mladosti, dva naša đaka otišla za par dana. Prvo smo se oprostili od Vladimira Dudića, koji je trebalo sada da maturira, a potom i od  Luke”, kaže profesorka.