"Odluka suda je po drugi put oduzela život mom detetu": Potresna ispovest Zorice Ruman, majke Anđele koja je stradala u padu nadstrešnice

Viši sud u Novom Sadu, vanpretresno veće, nedavno je donelo odluku da se obustavi postupak u odnosu na Gorana Vesića, Jelenu Tanasković, Anitu Dimoski, kojima je na teret stavljeno teško delo izazivanja opšte opasnosti, kao i u odnosu na Milana Spremića, Marinu Gavrilović i Dejana Todorovića, zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti, u vezi sa nepropisnim i nepravilnim iznošenjem građevinskih radova.

Zorica Ruman, majka mlade Anđele, kaže da se kada je čula za ovu odluku, osetila kao da je neko po drugi put oduzeo život njenom detetu.

"Kao da je rečeno da njena smrt nema težinu. Ta odluka je još više otvorila rane, one koje nisu ni počele da zarastaju, a sada su samo još dublje", kaže Zorica Ruman.

Za našu sagovornicu pravda više nije samo pravna kategorija, već moralna odgovornost, priznanje da je učinjen težak propust i da ničiji život nije „kolateralna šteta“.

"Imam utisak da svi čuju naš glas, ali da nas ne slušaju. Kao da smo formalnost u svemu ovome, a ne ljudi koji su izgubili najvrednije što su imali u svojim životima. Kada bih imala mogućnost da se obratim onima koji su donosili odluke o toj zgradi i njenoj bezbednosti, prvo bih pitala da li mirno spavaju, a potom da li bi iste odluke doneli da su njihova deca bila u toj zgradi", kaže majka Anđele Ruman.

Ono što najviše boli u svemu ovome, ističe, a o čemu se najmanje govori, je to što su posle tragedije ostali sami, jer kada se kamere ugase, bol ostaje, svakog dana, bez pauze.

"Uspomenu na Anđelu čuvam kroz fotografije, kroz priče o njoj i kroz sitnice koje me podsećaju na nju. Ono što je najvažnije je, u svemu što radim, ona je sa mnom uvek. Posebno plaši to što bi ova tragedija mogla da postane samo još jedna zaboravljena priča, i taj strah je stalno prisutan. Zato govorim kad god mogu i zato ne smem da ćutim", ističe Zorica.

"Živim između sećanja i bola"

Govoreći o svom detetu za portal Nova.rs ističe da je ona bila dete sa velikom dušom.

"Tiha, ali snažna, uvek pažljiva prema drugima. Kada pomislim na nju, prvo što mi padne na pamet je njen osmeh, onaj iskren, koji je znao da uteši i kada ništa ne kaže. Njena najveća želja je bila da položi vozački ispit, da postane vaspitačica i da stvori svoju porodicu. Sanjala je da sa svojom velikom ljubavlju, Milošem, otvori etno-restoran i da žive mirnim, poštenim životom, okruženi ljudima koje vole", priča nam Zorica.

Opisujući period nakon 1. novembra, Zorica kaže da su joj dani isti, prazni. Ustaje, funkcioniše zato što mora, ali je u njoj stalno ista težina.

"Živim između sećanja i bola zbog svega što se dogodilo. U danima posle tragedije, najteža je bila tišina u kući. Tišina u kojoj nema njenog glasa, koraka i smeha. Pitanja bez odgovora samo su dodatno produbila tu tišinu", kaže neutešna majka.

Sagovornica Nove naglašava da su veoma brzo osetili da javnost zavoravalja i da gubi iz vida da je 16 nedužnih stradalo i dodaje da je za njih vreme stalo tog dana, a da je za svet nastavio da teče.

Poruka za roditelje koji su izgubili decu

Zorica Ruman je poručila svim roditeljima koji su izgubili decu u nesrećama za koje niko nije odogovorio da nisu sami i da imaju pravo na bol, na glas i istinu, te da nikada ne odustaju, ma koliko teško bilo.

"Kada bih mogla još jednom da vidim moju Anđelu i da joj kažem nešto, rekla bih joj da je volim, da mi nedostaje svakog dana i da ću se boriti da njeno ime i njen život nikada ne budu zaboravljeni", kaže za kraj Zorica Ruman.

Podsećanja radi, velika tragedija dogodila se u Novom Sadu, 1. novembra, kada je došlo do urušavanja betonske nadstrešnice na Železničkoj stanici. Tom prilikom stradalo je 14 osoba, dok su tri teško povređene. Međutim, dvoje povređenih preminulo je u narednom periodu od posledica teških povreda koje su zadobili.