"Nadam se da će doći pravda i da se ovo više nikad, nikome, neće ponoviti": Potresna ispovest Zorice Ruman, majke devojke Anđele koja je stradala u padu nadstrešnice

Betonska nadstrešnica, teška nekoliko stotina tona, obrušila sa nakon potpune rekonstrukcije Železničke stranice Novi Sad u 11.52 časova. Anđela Ruman i Miloš Milosavljević trebalo je da se nađu tog dana i da proslave njegov rođendan, a samo dan kasnije trebalo je porodicama da saopšte da je ona trudna i da će njihova ljubav biti zaokružena na najlepši mogući način, ne sluteći da će njihovi snovi biti prerano prekinuti.

Zorica Ruman, majka Anđele Ruman, u potresnoj ispovesti povodom godinu dana od stravičnog događaja, otvorila je dušu za Nova.rs i istakla da je za njih taj crni 1. novembar 2024. godine i dalje traje.

"Mi nismo svesni da je prošla godina, još uvek smo u tom danu, u tom zlu koje nas je zadesilo, i ne možemo da se pomirimo da Anđele i Miloša više nema. Bol je svaki dan sve veća i veća. Samo smo se pomirili da ih nema, da kad se čuje kapija i auto — da nisu oni, da se neće pojaviti. Ali bol za njom je sve veća i veća", počinje svoju ispovest Zorica Ruma.

Kako kaže Zorica Ruman, Anđela je bila drugo dete i mezimče cele porodice.

"Celu porodicu je držala na okupu, osmišljavala iznenađenja za svakog. Njenim rođenjem nisam samo dobila ćerku, već kako je rasla, i najbolju drugaricu. I ona u meni. Imale smo neopisivu vezu majke i ćerke. Delile smo sve, spavale zajedno, pričale, tajne je delila sa mnom", priča neutešna majka.

Sa svojom ćerkom volela je da provodi vreme, a njihovo omiljeno godišnje doba je bilo leto, u kom su zajedno uživale na vikendici u Krčedinu.

"Otišle bismo po dve-tri nedelje same, samo nas dve. Ustanemo ujutru, pijemo kafu, kupamo se, pričamo, odvojene od svih — samo nas dve. Najviše lepih događaja je tamo. Bila je damica od malena. Stalno mi je pred očima ta slika — ona mala, tri-četiri godine, torbica preko ruke, cigareta i telefončić, kao nešto priča, dogovara, i kad prođu ljudi — svima se javi. Volela je društvo, decu i životinje. Oko nje je uvek bio smeh i gužva — dece ili malih životinja, zavisi gde se nađe", kroz suze opisuje Zorica.

Kobnog prvog novembra, Anđela je trebalo da ide kod svog verenika Miloša, koji je radio tog dana, a majka ju je ispratila iz kuće na voz.

"Anđela nije volela gradski prevoz, nije volela gužvu u prevozu. Lakše je bilo da je tata odveze ili sestra. Miloš je izašao iz treće smene, njemu je 31. oktobra bio rođendan. Trebalo je da se 1. nađu i da proslave rođendan. Čule smo se dok je čekala voz, rekla mi je da neće ući u voz ako bude velika gužva. Rekla sam joj: „Ajde, sekić moj, velika si.“ Sad mi je krivo što sam je ubedila da ide vozom", kaže ona.

Anđela se porodici javila da je stigla u Novi Sad, a Zorica se tada našalila da je odnela Milošu sve poklone iz kuće.

"Trebalo je da narednog dana mi idemo na njegov rođendan. Rekla nam je da mu kupimo viski. Ona je zbrzala to, rekla: „Ćao, čujemo se, ne razumeš se ti u to“, i ja sam mislila da je Miloš došao. Onda je nazvala sestru, rekla koji viski da kupi i kada da dođe. Nazvala je oca, koga retko kad zove, pitala ga koji su auto uzeli jer su išli da kupe, a kada je rekao da su uzeli žutu škodu, ona je rekla: „Uh, ja ti u to žuto neću nikad ući.“", opisuje poslednje trenutke svoje ćerke.

Kako nam objašnjava, da je pala nadstrešnica saznala je na društvenim mrežama i odmah je pozvala ćerku da vidi da li je sve u redu, ali je telefon zvonio do kraja, a niko se nije javljao.

"U prvi trenutak me nije me zabrinulo jer je njoj uvek ugašeno zvono na telefonu bilo. Utom, stižu druga ćerka i suprug i kažu mi da ne paničim, da se ona nikada ne javlja, da su možda negde u gradu, da su u Knićanu, možda spavaju. Nešto mi nije dalo mira, listam dalje. Trebalo je da krenem na posao, ali mi se nije dalo. U jednom trenutku stigla mi je poruka od Miloševe sestre da joj pošaljem Anđelin broj jer se Miloš ne javlja. Rekla sam da se ni Anđela nama ne javlja, da smo zvali i Miloša i da se ni on ne javlja", priseća se Zorica.

Sumnje porodica mladog para su postajale sve veće, a pozivi su se nizali jedan na drugi. Zorica je zvala prijatelje iz Novog Sada, porodicu verenika njenog deteta, a starija ćerka je odmah krenula prema mestu nesreće i dala podatke nadležnima da je obaveste ukoliko imaju neku informaciju.

"Do pet sam bila na poslu, a nisam mogla više. Došla sam kući, otišli smo za Novi Sad. Ispred bolnice — hrpa ljudi, niko ne daje informacije. Anđelina najbolja drugarica i drug došli su da je traže. Njegova majka je rekla da potražimo stanicu policije. Na nekoj stranici smo pročitali njihove inicijale, ali nismo verovali. Kako je moguće da novinari imaju informaciju, a mi — roditelji — ne? Tako smo se tešili", pojašnjava naša sagovornica.

Zorica je u večernjim satima bila u policijskoj stanici u Novom Sadu, dala je svoje podatkle pripadnicima MUP i rekla da joj se ćerka ne javlja na pozive, kao ni njen verenik i da su oboje u to vreme bili na Železničkoj stanici.

"Njihovi pogledi u stanici, kad sam rekla podatke i koga tražim, kad su ukucali — njihov pogled mi je rekao da nešto nije u redu. Rekla sam da su bili na stanici i da se ne javljaju. Počeli su neka pitanja da mi postavljaju o tome gde su išli Anđela i Miloš, šta su radili tog dana u Novom Sadu. U jednom trenutku, prišao mi je jedan čovek i rekao da je Anđela, nažalost, nastradala, ali onako totalno hladno", kroz suze ističe neutešna majka.

Taj trenutak, kaže, ostaće joj zauvek urezan u sećanju, a prva osećanja koja su je obuzela bila je neverica, potpuno odsustvo svesti.

"Kad sam izašla napolje, osetila sam kao da mi je neko udario šamar. Govorila sam: „Ne, nemoguće da je moje dete.“ Počela sam da plačem. Neko vreme smo se pribrali, ponovo smo krenuli ka bolnici. Tada sam ugledala drugu ćerku i supruga. Pokušala sam da budem pribrana, da ne plačem, da im nekako saopštim. Ali kako da im kažem? Kad sam stala ispred njih, meni su krenule suze, sve im je bilo jasno. Ćerka je, tek kad su me ugledali, rekla: „Mama, ne plači, sve je u redu.“ Ali kad sam stala ispred njih suze su same krenule", pojašnja nam Zorica.

Od tog trenutka vreme je stalo, a prema rečima majke nastradale Anđele, više se ničega nije sećala nakon toga.

"Ne znam kako sam došla kući. Ljudi su dolazili, zvonio mi je telefon. Ivana me nazvala i pitala da li je moguće, ja sam rekla da jeste, i taj njen vrisak mi je ostao urezan. Dolazila je rodbina celu noć. Nisam oka sklopila. Neverica. Kad smo otišli po Anđelu i kad sam je ugledala, mislila sam da samo spava. Sutradan smo ih videli tek, došli smo da preuzmemo telo. Do tada nije bilo identifikacije. Ništa više... Cela porodica je loše. Držimo jedni druge na površini, ali deo nas nedostaje", ističe ona.

Dve porodice izgubile su svoje najmilije, ali tragedija za porodicu postala je još veća tri nedelje nakon užasa u Novom sadu. Anđela Ruman je bila trudna, porodice su izgubile ne samo decu, nego i svoje prvo unuče. Za trudnoću se saznalo na fudbalskoj utakmici, oproštajnoj, u Miloševu čast.

"Miloš je igrao fudbal i te nedelje kada je sahranjen, njegov klub je trebalo da završi sezonu. Kad su čuli za tragediju, odložili su to. Na dan održavanja utakmice prvo smo bili na groblju, pa kod Miloševih, pa smo onda išli na stadion. Ljudi iz kluba su pozvali i nas, jer je Miloševa ekipa na teren izašla sa njegovom slikom, dok je protivnička ekipa imala njihovu zajedničku sliku. Miloš nije mogao da izdrži. Rekao je svom najboljem drugu, koji je trebalo da im bude kum. Pa su rekli porodici Miloševoj, a nama je trebalo da saopšte na tom rođendanskom ručku", opisuje tragediju Zorica Ruman.

Kako ističe ljudi oko nje, poznati i nepoznati, pružaju im podšku. Od tragedije u kojoj su izgubili ćerku i zeta, veliki broj im je prišao dao i bude podrška.

"Stalno govorim i nadam se da će doći pravda i da će se pokazati ljudski faktor koji je izazvao ovo — i da se ovo više nikad, nikome, ne ponovi", rekla je za kraj Zorica Ruman, majka Anđele Ruman, jedne od 16 žrtava u padu nadstrešnice koji se dogodio 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu.