Opozicioni aktivisti iz Istočne Srbije tvrde da ih, zato što se bune protiv vlasti maltretira čak i saobraćajna policija u gradovima u kojima žive. Aktivista udruženja „Ne damo Staricu” Dragan Dmitrović za Vreme svedoči kako mu je odmah posle operacije srca na sumnjiv način uvrđeno da je koristio plejadu droga i kako je bačen u pritvor gde mu je prokrvarila rana. Za "Vreme" govori i Slobodan Švajner iz stranke slobode i pravde koji je uspeo sudski da dokaže da je policija manipulisala kada je pokušala da ga proglasi narkomanom.

Piše: Jelena Zorić (Vreme)

O onima koji dignu glas protiv vladajuće politike, država će prekopati čitav njihov privatni život. Brojni politički aktivisti u Srbiji iskusili su da kada se pobune zbog kršenja ljudskih, medijskih ili prava na životnu sredinu postaju dežurni krivci. Prethodnu deceniju nemali broj njih je privođen, praćen, prisluškivan, ostajali su bez posla ili čak ni decu nisu mogli da upišu u vrtić. Bezbednosne službe građanske aktiviste često tretiraju kao teroriste, a prorežimski mediji se s njima obračunavaju kao da su oni nasilnici, a ne oni protiv kojih se bune.

Ako neko od političkih aktivista u svojoj biografiji ima dosije, odnosno, ako se ikada pijan potukao u kafani biće proglašen nasilnikom i alkoholičarem, ako je ikada popušio džoint rizikuje da bude tretiran kao narkobos, ali u akcionom filmu, pošto se u realnosti narkobosovi u Srbiji često tretiraju kao ugledni građani i patriote. U ovom tekstu vam otkrivamo kako se, prema tvrdnjama sagovornika, čak i saobraćajna policija bori protiv opozicionih aktivista u Majdanpeku, Kladovu i Negotinu angažovanih oko čuvanja planine Starica.

„Aj na pi*anje”

Ekološkog aktivistu Dragana Dmitrovića saobraćajna policija zaustavila je 16. decembra prošle godine. Prema njegovim rečima, bilo je oko pola osam ujutru, a on je krenuo u bolnicu na previjanje, pošto je nekoliko dana ranije imao tešku operaciju srca. Dmitrović kaže i da je, u tom periodu, koristio gomilu lekova, reč je o pripisanoj terapiji za srce, krvne sudove i pritisak.

„Saobraćajni policajci odmah su mi naredili da krenem sa njima. Bili su odlučni i naredili mi „Aj na pišanje“. To je značilo da ih jedino zanima da mi urade test na psihoaktivne supstance. I to u Domu zdravlja. Znao sam kakav će ishod biti, odavno sam im na meti”, kaže Dmitrović.

Dodaje, da su mu na putu ka Domu zdravlja kroz glavu prolazile scene koje je nekoliko meseci ranije preživeo u policiji u Majdanpeku.

Podsetimo, šira javnost je za Dragana Dmitrovića iz Majdanpeka saznala nekoliko meseci ranije. U septembru je priveden sa drugim aktivistima za odbranu planine Starice koji su se bunili protiv miniranja kineske kompanije Ziđin, koja u tom kraju kontroliše rudarenje bakra. Dmitrović je posle policijskog privođenja pred novinarima tvrdio da je bio izložen torturi i da ga je nekoliko policajaca udaralo po glavi i leđima terajući ga da prizna šta mu oni kažu i zatim potpiše zapisnik. O torturi u policijskoj stanici u Majdanpeku svedočili su i drugi privedeni aktivisti.

Dmitrovićeva advokatica Danijela Nestorović, koja je ujedno i narodna poslanica grupe „Zajedno-Moramo“ podnela je prijave protiv policajaca Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a i Tužilaštvu. Tada je za medije rekla da su aktivisti sa Starice „nepoželjna kategorija“, dok „policija može sve i njima se veruje na reč“.

„Dakle, aktivisti mogu da se prebijaju kako bi im se iznudili iskazi koji odgovaraju državi i kako bi se aktivisti prikazali kao neko ko je protiv ‘napretka i prosperiteta’, dok se stranim partnerima udovoljava žrtvovanjem sopstvenih građana“, navela je Nestorović.

Da su policajci i kineska kompanija „zaštićena kategorija” u odnosu na aktiviste pokazala je i odluka Osnovnog javnog tužilaštva u Negotinu, odeljenje u Majdanpeku, u kojoj je, krajem marta, navedeno da ne postoji sumnja da su policajci učinili prijavljena krivična dela, niti neko drugo delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Advokatica i poslanica Nestorović za medije je tada navela da policajci nisu bili saslušani i istakla da je jedno od osnovnih pravila krivičnog postupka da budu saslušani podnosioci prijave i osumnjičeni, ali i da se od prikupe i druga obaveštenja od građana, što ovde nije bio slučaj.

„Izgleda da u Negotinu i Majdanpeku važi neki drugi zakon o krivičnom postupku, ili je na snazi veliki politički pritisak“, navela je advokatica.
Da pritisak ne popušta, čak ni u saobraćaju Dragan Dmitrović je shvatio kada su mu saobraćajni policajci naredili da u Domu zdravlja da urin na analizu. Test je bio pozitivan na čak pet narkotika.

„Radili su mi neki brzi test koji je pokazao prisustvo čestica ne samo na marihuanu već i na kokain i još tri narkotika. Garantujem da nisam video, a kamoli ikada u životu konzumirao kokain, niti za to imam sredstava, a pogotovu nisam uzimao pet narkotika čim sam sišao sa operacionog stola”, kaže Dmitrović.

Kada je reč o privođenju njenog klijenta na testiranje na psihoaktivne supstance advokatica Nestorović kaže da je on odmah posle uriniranja pozvao i da je ona tada razgovarala i sa saobraćajnim policajcem.

„Dragan Dmitrović je tih dana, pa i danas, pod jakim lekovima i terapijam. Pije i lek za izbacivanje vode iz organizma, a kada je testiran u organizmu je još imao tragove opšte anestezije kojoj je bio podrvrgnut. U telefonskom razgovoru sam sve to rekla saobraćajnom policajcu i napomenula sam mu da ti testovi na psihoaktivne supstance nisu pouzdani. Insistirala sam da se Dmitroviću uradi analiza krvi, o našem trošku, koja je daleko preciznija vrsta testiranja. Prema zakonu, na to imamo pravo. Iako sam se pozivala na zakonska odobrenja, policajac mi je rekao to je za njega gotova priča, da je urin pokazao da je pozitivan i da ga on vodi dalje”, navodi advokatica Nestorović.

Posle testiranja Dragana Dmitrovića su odveli u pritvorsku ćeliju u Boru na „trežnjenje“. Na lekarsku kontrolu nije stigao, a u ćeliji mu je prokrvarila rana. Tada su ga vratili u stanicu u Majdanpeku gde je, kako tvrdi za Vreme, potpisao sve što su mu ponudili i stavili pred njega. Kaže, uradio je to iz straha, pošto je već iskusio policijske udarce i samo je želeo da ode kući.

Tanka linija između aktiviste i narkomana

Do danas Dmitroviću nije stigao poziv na sud za prekršaje. Njegova advokatica Nestorović tvrdi da je njen klijent ranije odgovarao pred Zakonom zbog posedovanja marihuane i da policija sada taj detalj iz njegovog života koristi kako bi mu zagorčala život. Napominje, on nije jedini aktivista kom se tako svete.

„Kao narodna poslanica dobila sam brojne poruke od građana, govorimo o oko sto poruka iz Majdanpeka, Negotina i Kladova. Policija poznaje konzumente, te nepogrešivo zaustavlja osobe za koje pouzdano znaju da koriste nešto od psihoaktivnih supstanci, ako učine grešku u ponašanju. Recimo, ako su opoziciono nastrojen, ne kupuju kod dilera bliskog određenoj grupi policajaca, ako se neko od aktivista „merka“ sa ženom nekog inspektora, policajci ih zaustavljaju čim ih ugledaju. Ujutru dok idu na posao, dok vode dete u vrtić, do pijace, zaustavljaju ih bilo kad i bez ikakvog učinjenog prekršaja u vožnji i cinično i sa omalovažavanjem im kažu : „E tebe čekamo, dolijao si… Moraš sa nama na pišanje“, kaže Nestorović.

Poslanica grupe „Zajedno-Moramo“ tvrdi da su joj građani koji joj se obraćaju i opisali kako izgleda to testiranje u Domu zdravlja i da se sve te priče poklapaju sa iskustvom njenog klijenta.

„Ljude odvedu u Dom zdravlja u hodnik ispred hitne službe, a ne laboratorije. Daju im bočicu za urin i policajci ih vode u toalet i nadziru uriniranje. Tako privedenim osobama, posle nekoliko minuta, obično policajci pokažu test i rezultat često bude pozitivan na droge. Tada sledi privođenje u stanicu i odvoženje 80 km dalje, u Bor na 12 sati trežnjenja. Posle ih vraćaju iz Bora u Majdanpek i puštaju kući uz poruku da je najbolje da se jave komandiru i da se dogovore oko svega – mora neka kazna, može i na rate i obavezna napomena „pazi s kim se družiš“, kaže poslanica i advokatica Danijela Nestorović.

Prema njenim rečima uglavnom svi budu osuđeni i u prekršajnom postupku, plate od 30 do 100 hiljada dinara i oduzimaju im se bodovi u vozačkoj dozvoli.

Pravda pripada onima koji pobede strah

Prema rečima sagovornika nedeljnika Vreme, većina ljudi potpiše iz straha sve papire koje policija stavi pred njih. Malo njih ima novca za advokata i nisu baš upućeni u svoja prava, a to je da sami mogaju da zahtevaju i finansiraju analizu krvi na prisustvo droga. Naime, prema Zakonu, o toj mogućnosti dužna je da ih obavesti upravo policija.
Ipak, presuda Prekršajnog suda u Negotinu iz ove godine pokazuje da oni koji pobede strah imaju šanse da isteraju pravdu. Građanski aktivista Slobodan Švajner, koji je od nedavno i sekretar stranke slobode i pravde u Kladovu još početkom marta 2020. godine prošao je kroz psihičku torturu tamošnje policije.
„Policijski auto bio je u blizini moje zgrade. Čekali su me. Kada sam krenuo od kuće, krenuli su za mnom. Zaustavili su me sa rotacijom, iako nisu bili saobraćajni policajci. U to vreme ja sam svoju građansku slobodu izražavao na tviteru, izgleda da je to bila dovoljna provokacija za policiju da zloupotrebi svoja ovlašćenja. Kada su me zaustavili, jedan od policajaca pozvao je nekoga telefonom i pitao „Šta da radim s njim?”. Zatim su me odvezli u Dom zdravlja, u ambulantu Hitne pomoći. Saobraćajna patrola došla je naknadno. Uradili su mi neki brzi test koji je pokazao da sam koristio marihuanu. Automatski sam se pobunio, insistirao sam da je to podmetačina i da hocu da mi urade analizu krvi. Ignorisali su moje zahteve, ” navodi Švajner.

Policija je potom i pretresla stan Slobodana Švajnera, kom je u tom momentu u kući umirao otac oboleo od raka. Švajner je odbio da potpiše zapisnik u kom se navodilo da je koristio marihuanu. Jedan od policajaca pred sudijom je priznao da je Švajner zahtevao analizu krvi i da ga momentalno pregleda psihijatar, ali da policijska stanica Kladovo, kako je rekao za to nema mogućnosti. Posle ispitivanja svedoka i uvida u sve dokaze Prekršajni sud u Negotinu oslobodio je Švajnera.
„Mnogo ljudi doživljava moju sudbinu, neki sugrađani su rešili da se odsele iz Srbije posle ovakve torture policije. Ovo je klasična zloupotreba policijskih ovlašćenja protiv svih koji nisu po meri policije”, zaključuje Švajner.

„Za našu decu”

Ako neko pomisli da je potpuno ispravni građanin koji se nikada nije drogirao ili pio i da mirne glave može da se pobuni protiv vlasti, za Službu će biti dovoljno da kao kompromitujući podatak preko vrha vlasti objavi da je taj aktivista: „lenčuga koji ispija kapućino po kafićima”. Oni koji svoj glas dižu nemo, makar sa nekoliko tvitova ili fejsbuk objava, iz dubine svoga doma, ni oni nisu bezbedni – biće proglašeni dokonim tviterašima i naravno, državnim neprijateljima.

U proleće 2020. godine Srpska napredna stranka na izbore je izašla sa sloganom „Za našu decu”. Mnogi medijski stručnjaci su kritikovali da se tim sloganom zloupotrebljavaju deca. Nažalost, ubrzo se pokazalo i u stvarnosti da se i deca dele na našu i njihovu. Podsetimo, prošle jeseni, troje dece ostalo je bez mesta u vrtiću u sremskoj opštini Pećinci jer su članovi njihovih porodica simpatizeri ili članovi Demokratske stranke, koji su učestvovali u protestima poljoprivrednika.

Bićete javno osramoćeni, čak i kada ste ubeđeni da zaista nemate nijednu mrlju u biografiji. U tom slučaju, vlast će lagati. Naime, cela Evropa videla je 2017. godine fotografije sa inaguracije predsednika Srbije i u sklopu te manifestacije davljenje demostranata od pripadnika privatnog obezbeđenja koje je unajmio SNS. Tada je Služba predsedniku države dostavila lažnu biografiju demonstranta sa kojom je on mahao sa zvanične konferencije za medije. Aleksandar Vučić je pred kamerama pokazivao sliku jednog od pijanaca koji su, po njegovom mišljenju, pokušali da stvore incidente dok je on polagao zakletvu.

Fotografija pijanog mladića kako naliva flašu, ispostaviće se, fotografija je iz jedne predstave. A taj mladić kojeg je predsednik definisanao kao „dosovskog batinaša“ je, zapravo, učitelj. Njegov greh je bio to što je glumio pijanca. Istraživački novinari su kasnije otkrili da je obezbeđenje koje je angažovala Srpska napredna stranka zapravo ekipa narkodilera i kriminalaca Saleta Mutavog i Veljka Belivuka. O tim novinarskim otkrićima vlast se trudila da glasno ćuti ili da odgovara u maniru: „Pa šta.”

I dok duže od deceniju na svaki realni problem svojih podanika i poslušnika vlast odgovara sa „Pa šta”, opoziciona javnost čak i na izmišljene afere svojih saboraca reaguje sa „jao, svašta, možda ipak ima tu nešto…” To kao da je postao model za potpuno urušavanje pravne države. Helikopter je pao, Savamala je srušena, istorijske kuće pod zaštitom države gore i ruše se, nelegalne zgrade sumnjivih biznismena niču, novinarima se preti, aktiviste prebijaju, reke presušuju, vazduh je otrovan, a pobunjene obuzima strah šta će im Služba iskopati, ako dignu glas. Deluje, biće tako, prema rečima sagovornika nedeljnika Vreme, sve dok i poniženi i uniženi ne kažu „Pa šta”.