"Zvučni top je bio samo simbolična najava onoga što se sprema – masovna odmazda"

Piše: Dejan Ilić, Peščanik

Za sad znamo da se u škole vraćaju nastavnici i učenici u Užicu, Zrenjaninu i Čačku. U Užicu sve škole već rade, izuzev gimnazije i umetničke škole. One počinju s nastavom u ponedeljak. Kao što će od ponedeljka raditi i škole u Zrenjaninu i Čačku. Samo što neće raditi normalno. Vraćaju se na režim rada škola u štrajku. Časovi će trajati 30 minuta. Pored toga, ništa se neće upisivati u dnevnike, a ni školskim inspekcijama neće biti dozvoljeno da uđu na časove ili u škole.

Nastavnici hoće da pošalju poruku da njihov povratak u škole nije izlazak u susret zahtevima ministarstva prosvete. Oni to ministarstvo i dalje, s dobrim razlogom, vide kao svog glavnog neprijatelja. Zato odbijaju da rade administrativni deo svog posla. Rezon je jednostavan: ministarstvu prosvete važna je samo kontrola nad školama, nastavnicima i decom; šta oni zaista rade, ministarstvo nije briga. Nastavnici žele da pokažu da ministarstvo i dalje nema kontrolu nad njima.

S druge strane, u školu se vraćaju da deca ne bi izgubila godinu. Kažu, s decom će raditi sve što je potrebno da bi se školska godina privela kako-tako regularnom kraju, ali da li je kraj zaista regularan odlučivaće oni, učenici i roditelji, a ne ministarstvo koje ih je ionako pustilo niz vodu kao i mnogo puta ranije (recimo, u vreme zaraze, ili posle 3. maja).

Ako bi se ministarka i njeno ministarstvo držali isključivo forme, kako to obično i rade, za njih bi nastavnici i dalje morali biti u obustavi, jer nijedan formalni uslov za držanje nastave oni, dakle nastavnici, neće ispuniti. To bi tako bilo kada bismo imali posla s principijelnim, pa makar i zlim (kao što jesu zle) vlastima. Ali nemamo. Ova vlast, i ministarstvo prosvete kao njen deo ne mari ni za principe, ni za suštinu: gaziće i preko jednog i preko drugog ako im to omogućava da i dalje raspolažu svim resursima države kako im se prohte.

Zato, kako god nastavnici to objasnili, i kako god mi to želeli da vidimo, mora se reći da je ovo ipak povlačenje pred silom (neodgovornom, zločinačkom, kakvom god hoćete, državnom silom). Da li je i poraz, pokazaće dani ili meseci pred nama.

Mogli bismo na odluku nastavnika gledati kao što gledamo i na odluku studenata da se povuku iz protesta od 15. marta. Oni su tada (ispravno) procenili da je opasnost za demonstrante prevelika, da im ne mogu više garantovati bezbednost i da ne drže događaje pod kontrolom, pa su proglasili kraj studentskog protesta od 15. marta i povukli se na fakultete. Slično važi i za nastavnike – neizvesnost je postala prevelika, šteta za decu bez nastave bi mogla postati nenadoknadiva i zato povlačenje u škole.

Ima i drugo moguće lice ove odluke. Ona je došla odmah posle trijumfalnog izlaska na poziv studenata pola miliona žitelja Srbije na ulice Beograda. Bilo bi očekivano da posle takvog trijumfa nastavnici s novim elanom nastave borbu i protiv za njih nadležnog ministarstva i protiv tekućeg režima uopšte. Nije se desilo. Umesto da budu ohrabreni, u toj masi izgleda da su se nastavnici još više osetili usamljeno i na cedilu.

Nešto drugačije stvari stoje u Beogradu. Gimnazije će i dalje biti u obustavi rada, ali se osnovne škole izgleda redom gotovo sve vraćaju na štrajkački režim nastave, ako ne i na nastavu u punom obimu. Slika za celu Srbiju onda će izgledati otprilike ovako – oko polovine škola, ili čak i mnogo više, biće i dalje u štrajku. Samo što to nije cela slika: iako će biti u štrajku, izgledaće kao da su se škole povukle iz protesta.

Naravno, ni to nije puna istina. Nastavnici nisu samo nastavnici. Kao i ostali žitelji Srbije, oni će i dalje izlaziti na ulice, tako kažu, da podrže studente i njihove zahteve. Ali kao organizovanu, strukovno ujedinjenu grupu demonstranata, više ih nećemo videti na ulici, barem ne neko vreme.

Dok su nastavnici odlučivali, iz vesti saznajemo da su se studenti sreli s takozvanim reprezentativnim sindikatima. Među njima, i s prosvetnim. Ako je čitalac zaboravio, to su oni koji su izdali svoje članove i kolaborantski pružili ruku vlastima. Studenti su dali saopštenje o čemu su razgovarali s predstavnicima tih prosvetnih sindikata. Kako stvari stoje, barem u tom saopštenju, ni o čemu. U saopštenju još stoji i da studenti bezrezervno podržavaju nastavnike u obustavi rada (dakle one koji su izašli iz izdajničkih sindikata).

Ali, kako vidimo, njih praktično nema više, izuzev u Beogradu i Novom Sadu.

Ne postoji nijedna ružna reč koja se s pravom može reći za nastavnike. Oni su u svoj štrajk ušli časno i držali su se hrabro. Bili su svesni da će trpeti štetu, i pretrpeli su je. Istina je da su jedina organizovana grupa koja je na taj način i po veliku cenu dala podršku studentskim protestima. Svoj štrajk podredili su akcijama studenata. Sada mu se vraćaju, na način kako su ga vodili i pre novembra. Biće nam potrebno vreme da to shvatimo i razumemo.

Nisu se predali, samo su nastavili tamo gde su stali. Povukli su se na položaj koji mogu sami da brane, kad im se već na ovom isturenom položaju uz studente niko (od odraslih) nije kolektivno pridružio.

Da bi se ublažili efekti njihovog povlačenja, na scenu bi morali da izađu novi akteri. Gledamo kako posle veličanstvenog skupa od subote režim pojačava pritisak na sve budžetske ustanove koje su deklarativno stale uz studente. Na udaru su sad univerziteti. Profesori su došli pod istu finansijsku pretnju kao i nastavnici. Hoće li pokazati hrabrost i odlučnost koju su dva meseca demonstrirali nastavnici, videćemo. Mogu li oni produžiti tamo gde su nastavnici stali, videćemo i to.

Za sad znamo samo to da čekamo nove kolektivne aktere, dok režim već počinje da se sveti za subotu. Zvučni top bio je samo simbolična najava onoga što se sprema – masovna odmazda.