0
Mađar, Šandor Farkaš, koji je bio bajkerista godinama nije propuštao Guču, a njega je pre osam godina ispratila porodica, bajkeri i Slobodan Slavković uz zuke trube bacivši njegov pepeo iz urne u reku Bjelicu u toj dragačevskoj varošici.
Prema svedočenju Slavka, kod kojih je uvek boravio, prilikom održavanja Sabora trubača, niko mu se nije odužio za njegovu ljubav i emociju prema Srbiji i Dragačevu.
„Pre osam godina smo ispratili jednog Hungara koji se zaljubio u našu zemlju. Kod nas je bio mnogo puta sa svojim prijateljima, bajkerima i provodili su lepe dane“, kaže Slobodan Slavković za naš portal.
Kada se teško razboleo od karcinoma ostavio je oporuku da njegov pepeo iz urne bude razasut u Dragačevu u reku Bjelicu, uz zvuke trube, objašnjava naš sagovornik.
„Mi smo to organizovali, uz trubački orkestar i prisustvo članova njegove porodice. Nismo imali sluha u lokalnoj samoupravi da mu se podigne bista i to u trenucima kada je srpski narod bio najviše kritikovan da je zločinački. Smatram da je jedino Arčibald Rajs ostavio srce Srbima, a drugi je bio Šandor“, ocenjuje ovaj elektro-inženjer.
Prema njegovim rečima, Farkaš je bio jednostavan i neposredan čovek sa kojim se u avliji osvanjavalo, a u dvorištu je znalo da bude dve stotine ljudi.
„To je bio sabor na saboru, čak smo imali i svoj orkestar, a Šandor bi nakon terevenke prvi ustajao, sve to čistio, bio je vrlo vredan čovek. Znao je da kaže – ja odem u Mađarsku da bi se vratio na sabor u Guču“, priča nam Slobodan.
Naš sagovornik ponavlja da nije bilo dovoljno razumevanja ni u opštini, ali ni na nivou Srbije da se zahvali Šandoru na emocijama koje je dao Srbiji. Na naše pitanje ima li sada sluha Slobodan odgovara:
„Naravno da ne. Više se i ne trudim. U to vreme sam zvao sekretaricu predsednika drave, Tomislava Nikolića želeći da Šandor ima obeležje u Guči, ali od toga, naravno, ništa.“
Čak je i medije tada molio da pomognu, ali sluha nije bilo. Slobodan podseća da su Mađari bili naši neprijatelji, zemlja protiv koje se ratovalo u prošlosti.
„U našoj okolini je bilo bezboroj mađarskih tela. Naši seljaci su ih sahranili i pale im sveće kad god izlaze na groblje i za svake Zadušnice“, objašnjava Slobodan.
Šandorov prijatelj, bajker, Predrag Lukić, rodom iz Osjeka, koji živi u Mađarskoj navodi da je gubitak Farkaša nenadoknadiv. I dan danas tuguje i lije suze za njim.
„Bio sam iznenađen, jer sam sa Slobodanom ja bio taj koji treba pepelom da zaspe Bjelicu. To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Skoro da sam se onesvestio“, kaže Lukić napomenuvši da je imao osećaj da i on sam odlazi.
Šandor mu je bio kolega, prijatelj, čak i značio više od pojedinih članova porodice.
„Naša druženja su bila nezaboravna. Proputovali smo celu Evropu, ali Balkan smo najviše voleli. On je čak i inicirao dolazak u Guču – pitao me šta je to. Kada je prvi put došao shvatio je da njegovo srce pripada Srbiji“, zaključio je Lukić.
Na zidu kuće porodice Slavković stoji svedočenje velikog prijateljstva – slika Šandora Markaša na kojoj piše „zauvek sa nama“. Svake godine dolaze njegove kolege bajkeri, koji mu odaju počast jer je, kako kažu, bio ljudina.
Inače, Šandor Farkaš je rođen 1956. godine. Kada je njegova urna razasuta u gučku reku Bjelicu bili su prisutni članovi njegove najuže porodice, ćerka, zet, sestra i dvadesetak ljudi iz ove dragačevske uličice. Šandor je otišao, ali njegov duh je i dalje prisutan, poručuju njegovi prijatelji i kolege bajkeri ističući da će ovaj auto-mehaničar iz Komla (juga Mađarske) ostati zauvek Dragačevac.
BONUS VIDEO – Guča – slavlje 5.8.2022.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
