0
Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković predložio je da školski čas traje 30 minuta umesto dosadašnjih 45. Smatra da deca danas imaju slabiju pažnju i koncentraciju nego ranije. Učitelji i nastavnici, a posebno profesori u srednjim školama, nimalo se ne slažu sa ovom inicijativom ministra. Navode da bi to možda i moglo da zaživi, ali da se smanje školski plan i program. Isto misle i roditelji, navodeći da Stanković ovakvim "idejama" samo prikriva stvarno stanje u prosveti.
Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković govorio je pre nekoliko dana o promenama u školama i reformama koje su neophodne zbog sve bržeg razvoja tehnologija. Tada je izneo ideju da se časovi skrate na 30 minuta zbog pažnje učenika.
Naveo je da je taj argument psihološki utemeljen, rekavši da učenici danas imaju takozvanu difuznu pažnju koja je sekvencijalna i vezana za kraći vremenski period.
Možda su se neki đaci obradovali na pomisao da kraće budu u školi. Međutim, učitelji, nastavnici i profesori sigurno nisu, ali ni roditelji koji misle da se ovakvim idejama samo prikriva realno stanje u prosveti.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
Nataša Rajić, majka troje dece, od kojih je najstarije srednjoškolac, kaže za Nova.rs da bi skraćivanje školskog časa sa 45 minuta na 30 predstavljalo korak u nazadovanju obrazovanja jer bi se time, verovatno, smanjio i obim gradiva.
„Kada je osnovna škola u pitanju, tu apsolutno ne treba ništa skraćivati jer je to ipak osnovno obrazovanje. Možda neki roditelji smatraju da nije važno da deca uče koliko grla krava ima u Andima. Međutim, moje mišljenje je da je svaki podatak izazov za dete i da ono ne treba da pokupi celokupno znanje, ako ne može. Ali, tu su i deca koja su intelektualno i kognitivno napredna i sposobnija, zbog čega im ne treba uskratiti te informacije i podatke“, objašnjava Nataša.
Smatra da školski čas nikada ne traje svih 45 minuta i da bi skraćivanjem na samo pola sata, mnoga deca ostala uskraćena za znanje.
„Moja ćerka je krenula u školu sa šest godina. Znam koliko je meni bilo teško što je kaskala za decom koja su rođena u martu i skoro godinu dana starija od nje, ali opet nisam nikada razmišljala o tome da neke lekcije treba da se skrate ili izbace iz školskog programa. Pritom, školski čas nikada ne traje efektno 45 minuta. Dok đaci uđu u učionicu, pa dok se umire, neko se vrpolji, neko priča, pa nekom ispadne sveska, ovaj traži gumicu u rancu… U startu je prošlo prvih deset minuta. Kako onda učitelj da stigne da ispredaje lekciju za preostalih pola sata? Kako da uspe da svako dete primi znanje? Nekoj deci treba više vremena“.
Naglašava da nijedna učiteljica za 30 minuta ne može da obradi temu, te da bi to samo bilo „pretrčavanje preko gradiva“, što bi samo nanelo štetu deci.
Deluje joj da se ovom idejom skreće pažnja s mnogo bitnijih stvari u prosvetnom sistemu.
„To je skretanje pažnje s nekih mnogo bitnijih stvari u školstvu, počevši od popravke svih mogućih plafona u školama do grejanja, obezbeđivanja klima za sve ustanove, zamene čučavaca i svega onoga što se u školama raspada“.
Važnije je, naglašava, smanjiti broj dece u odeljenju, nego skratiti čas.
„Odavno postoji inicijativa učitelja i nastavnika da broj dece u jednom odeljenju bude maksimum 20, kako bi učitelj mogao kvalitetno da radi s njima. Tada bi mogao i da se posveti onom detetu kom je potrebno više vremena za neku lekciju, koje je kognitivno slabije… Bilo bi dobro i da uvedu školske uniforme, recimo, kako bi se već jednom razbilo to etiketiranje među decom ko ima više para, ko se bolje oblači… Tako da, sve ovo je obično obično spinovanje i skretanje pažnje sa krucijalnih stvari“.
Jelena Jaranović, roditelj i autor instagram profila @takonekako_roditeljstvo, ističe da deca danas žive okružena brzim, šarenim i kratkim digitalnim sadržajima, što im može otežati da duže zadrže pažnju u učionici. Ipak, problem pažnje ne mora nužno da se rešava skraćivanjem časova.
„Tačno je da deca danas žive okružena brzim, šarenim i kratkim digitalnim sadržajima, što im može otežati da duže zadrže pažnju u učionici. To je realan i ozbiljan izazov za učitelje i nastavnike. Međutim, problem pažnje ne mora nužno da se rešava skraćivanjem časova – može se ublažiti drugačijom strukturom časa, u kojoj se smenjuju različite aktivnosti, oblici rada i nivoi uključenosti učenika. Problem sa pažnjom često nije posledica trajanja aktivnosti, već toga koliko deca tu aktivnost doživljavaju kao smislenu i relevantnu“, kaže naša sagovornica.
Postoje daleko veći problemi od same dužine časova, naglašava ova majka.
„Preopterećenost nastavnih programa, dominantno frontalni tip predavanja, pasivna uloga učenika i slaba povezanost školskih sadržaja sa stvarnim životom i njihovom primenom. U vremenu kada su informacije dostupne na nekoliko klikova, škola neminovno mora da menja svoju osnovnu funkciju – od institucije koja je imala monopol nad znanjem, ka mestu gde deca uče kako da razlikuju pouzdane izvore od nepouzdanih, kako da kritički razmišljaju, argumentuju svoje stavove i sarađuju sa drugima. Ako govorimo o suštinskim i dugoročnim promenama u obrazovanju, dužina časova bi trebalo da bude poslednje, a ne prvo pitanje kojim se bavimo“, poručuje ona.
#related-news_1
Roditelj jednog gimnazijalca Milovan Radonjić takođe je protiv ideje Dejana Vuka Stankovića, navodeći da kraći čas ne bi ništa doneo u poboljšanju obrazovanja.
„Ne bih voleo da se profesori naljute zbog ovoga što ću reći, ali ako vi, kao predavač, ne uspete da zadržite pažnju učenika, o čemu onda govorimo? Da li ćemo samo govoriti da deca nemaju pažnju, a zanemarićemo to da nastavnici i profesori nemaju motivaciju? Ja ih zbog toga ne krivim, svestan sam da su ogorčeni zbog lošeg stanja u obrazovanju i zbog svega što im se dešava. Tačno je da su deca rasejana, manje prate na času, ali bih umesto da im skratim čas, krenuo od toga da im skratim gradivo, izbacim nepotrebne predmete. Znate li da moje dete ima 18 predmeta u gimnaziji? To je previše i za mene“, priznaje Milovan.
Napominje da školski čas nikako ne bi smeo da bude kraći zbog nižih razreda koji „tek uče da sede u učionicama i slušaju“.
„Dete koje je tek krenulo u školu, mora da nauči da nema više šetkanja kao u vrtiću i da 45 minuta mora da bude miran u svojoj klupi. Drugo, mora da nauči da sluša učiteljicu i da prati gradivo. Osnovcima je to jako važno za kasnije. Što se tiče srednjoškolaca, može njima čas da traje kraće, ali ako se smanji gradivo. U suprotnom – ministar prosvete će svojim idejama odvesti ovu našu decu u propast“, smatra ovaj otac.
Inače, učiteljica Sandra Radovanović iz Osnovne škole „Ivo Andrić“ rekla je da bi ova ideja možda i mogla da zaživi, ali pod jednim uslovom.
„Kada su u pitanju naši planovi i sve ono što nam je dato da radimo, 30 minuta je malo vremena. Ako bi se planovi korigovali, broj tema i oblasti koje treba obraditi smanjili, onda bi ta ideja mogla da prođe. S jedne strane, činjenica je da je deci nekad previše. Međutim, ako hoćemo da se fokusiramo na neke radionice i rad u grupama, nama je čak nekad potrebno da čas duže traje. Sve ima svoje za i protiv, ali ja sam ipak protiv“, navela je ona.
Profesorka u Devetoj gimnaziji Ana Dimitrijević ocenila je da je ova ideja Dejana Vuka Stankovića ishitrena.
„Ako držite čas od pola sata, uvek morate da računate na prvih pet i poslednjih pet minuta, koji su nekakav uvod i završnica, gde vi ne radite, ne bavite se tim gradivom, nego samo uvodite u temu i zaokružujete je. Znači, vama onda automatski ostaje 20 minuta za nešto konkretno. Tu se postavlja sad i problem jer je 20 minuta jako malo vremena, naročito kada govorimo o gimnazijama i sličnim srednjim školama, ali pre svega gimnazijama. Mislim da skraćeni časovi nisu dobri za starije razrede. Razumem kada govorimo o maloj deci i o pažnji, ali mladi ljudi od 17-18 godina, sigurno da imaju pažnju koja je duža od 20 minuta“, kaže profesorka.
BONUS VIDEO: Dašić, Đajić: Nema pomaka u prosveti dok Dejan Vuk Stanković sedi u ministarskoj fotelji