Šta je to postkovid sindrom i koji organi najčešće stradaju

Doktor Milovanović objašnjava da postkovid sindrom još nije zvanično dobio svoju šifru, ali od 1969. godine potoji oznaka koju je Svetska zdravstvena organizacija dala za postvirusni sindrom umora "G-93.3" - većina naučnika smatra da je to isti sindrom i ista bolest.On navodi i da Srbija još nema podatke o broju onih koji pate od postkovid sindroma, ali da velike zemlje poput Francuske ili Nemačke prijavljuju na stotine hiljada pacijenata."To je ozbiljan sindrom, multisistemska bolest, a srce i pluća su samo neki od organa koji bivaju oštećeni. Javljaju se i problemi sa pamćenjem, neurološki problemi - mravinjanje, drhtanje i utrnulost ruke ili noge. Pacijenti se bore i sa anksioznošću i napadima panike. Javljaju se i prolemi sa digestivnim tektom - zatvori prolivi. Mogu biti dijagnostikovani i hašimoto, policistični jajnici, insulinska rezistencija", podugačak je pisak mogućih zdravstvenih tegoba.Ovaj sindrom ostavlja posledice i na regulaciju krvnog pritiska."Poremećeni su refleksi koji regulišu krvni prtisak. Pronašli smo takve signale kod kovida i te promene su izaraženije nego kod infarkta", objašnjava neurokardiolog.Milovanović dodaje da posledica ovog sindroma može biti i hronično povišena telesna temperatura, tu su i promene na koži, alergije.

Ono što je najproblematičnije je osećaj nesavladivog umora.„Obično su u pitanju mlađi ljudi. Karakterističan je potpuni gubitak energije. Vi se naspavate, odete na posao i posle dva-tri sata više ne možete da radite i nemate više energije. Kada uradite dijagnostiku ne nađe se ništa specijalno. U osnovi je utvrđeno da su oštećene mitohondrije – organele koje proizvode energiju. U svetu se formiraju instituti koji se bave ovom problematikom", navodi naš sagovornik.Kada je reč o simtomu hroničnog umora, bez vidljivih posledica po organe, nije lako dijagnostikovati problem.

"Pošto dijagnostika ne pokazuje ništa specifično, ti pacijenti su često žrtve nerazumevanja na poslu i u porodici. Glavne promene su zapravo na autonomnom nervnom sistemu, koji je, zapravo, softver našeg organizma“, objašnjava Milovanović.Terapija i lečenje su vrlo kompleksni, od vitamina do lekova za obnavaljne mitohondrija.„To je složen, multidisciplinaran proces. Posle preležanog kovida neophodno je imati na umu da priča nije završena. Potrebno je intenzivno nastaviti sa uzimanjem antioksidanasa i pratiti stanje zdravlja narednih šest meseci kako ne bi ušli u sindrom hroničnog umora. Po dosadašnjim iskustvima, uz multidisciplinarni pristup, kod obolelih od sindroma hroničnog umora je potrebno najmanje sedam meseci do dve godine da se povrati normalno funkcionisanje organizma“, zaključuje naš sagovornik.Pratite nas i na društvenimmrežama:FacebookTwitterInstagram