Pismo majke učenice „Ribnikara“: Prst u oko roditeljima streljane dece

Odluka Vlade Republike Srbije koja se odnosi na formiranje Radne grupe za utemeljenje Memorijalnog centra je konačno prava jer donosi ne samo mali spokoj roditeljima stradale dece, već i široj zajednici koja treba da gaji kulturu sećanja.

Iza nepotpisanog Saopštenja stoji bivši Savet roditelja, koji uzurpira ingerencije jer je ukinut zaključkom inspekcijskog organa, ali ne prestaje da krivotvori istinu. Svojim istupima kontinuirano stavlja prst u oko roditeljima streljane dece, jer su upravo oni inicijatori ideje da deo škole postane Memorijalni centar.

Nažalost, umesto da se Odluka prima kao znak pružene ruke na putu ka memorijalizaciji, kod izvesnog broja ljudi rađa se gnev, prouzrokovan konformizmom i lažnim elitizmom.

Kao najveći problem postavlja se pitanje daljeg egzistiranja škole, iako je jasno da ona nastavlja svoj rad, u izmenjenim okolnostima, što je sasvim prirodno u strašnim postmajskim okolnostima.

Suočeni sa smrću nevino stradale dece i njihovog čuvara, pitanje kabineta i drugih prostora škole postaje sasvim irelevantno, tim pre, što su ti isti roditelji odbijali ponude da se deca izmeste u prostore drugih škola.

Njima su bitni samo zidovi, baš tog “Ribnikara”, u koji su išli njihovi očevi, babe i strine, i kako će onda njihovi potomci da provode nastavne sate negde drugde.

I tako, baš ti i takvi, žele da se vrate na stratište, u deo škole koji je zatvoren, kako bi mogli u svečanoj sali da aplaudiraju svojoj deci na priredbama.

Da li pomišljaju na decu koja u tu salu više nikada neće ući i koja više nikada neće zapevati nijednu zemnu pesmu?!

Kako su prizemni njihovi razlozi povratka u tu zonu sumraka!

Nakon izdatog Saopštenja nameće se pitanje zašto se ti isti roditelji nisu okupili sedam dana nakon masakra, da se pobune protiv odluke da se deca vrate na mesto zločina, zašto se nisu pobunili kada je nedavno pronađen nož u torbi učenika, zašto su glasali protiv kandidature oca ubijene devojčice za člana Školskog odbora i najposle ko im daje za pravo da svoje konformističke interese stavljaju ispred uzvišene i ljudske volje i molbe roditelja stradale dece da čuvaju sećanje na svoje najmilije i kroz Memorijalni centar.

Duboko verujem da mi roditelji preživele dece, ne bismo trebali da stajemo ni na senku onih koji su izgubili svoje najbliže, a kamoli da im dosipamo so na živu ranu, kako se to čini nepotpisanim Saopštenjem određene grupe ljudi.

U molitvenom sećanju na Maru Anđelković, Andriju Čikića, Emu Kobiljski, Katarinu Martinović, Adrianu Dukić, Angelinu Aćimović, Anu Božović, Bojanu Asović, Sofiju Negić i Dragana Vlahovića

Autorka za Danas je majka učenice VI/4 OŠ “Vladislav Ribnikar”.